Vlada – nova, a stara

Srbija je krajem aprila dobila novu vladu. Ponovo njenu osnovu čine iste dve stranke koje su u vladi bile i pre raspisivanja izbora. Ako tome dodamo i činjenicu da je čak jedanaest ministara od njih devetnaest ostalo iz prošle vlade, čovek se logično pita zašto je bio potreban sav onaj cirkus od izbora na koji je otišlo skoro pola godine. Setimo se, Dačić je čak nudio da se, ako je potrebno, on odrekne mesta premijera u korist Vučića i da se nova rekonstrukcija odradi bez izbora.

Na ovo pitanje od njih dobijamo odgovor u kome se tvrdi da tek sad imaju pun kapacitet za reforme, da su dobili pun legitimitet od birača itd. No ako je to zaista tako i ako SNS ima skoro dve trećine parlamenta, zašto je ova stranka opet za partnera izabrala SPS, koji sve vreme optužuje da koči reformi? Štaviše, sam SNS ima svega osam ministara, a ključna mesta za toliko najavljivane reforme, dakle ministarstva finansija, privrede i državne uprave, ostavio je bez svojih kadrova, predajući ih u ruke izaslanicima međunarodnih finansijskih institucija.

Članovi stranke se s pravom bune i pitaju zašto su toliko radili tokom kampanje. Gde su Milenko Dželetović, Bojan Dimitrijević i drugi naprednjački ekonomski stručnjaci? U ruke „nezavisnih eksperata” otišla su i dva identitetski bitna ministarstva: kultura, te prosveta i nauka. Znajući da su se polovinom februara naprednjački kadrovi iz kulture čak direktno pismom obratili predsedniku stranke, oštro optužujući ekspertskog ministra kulture za loš rad, čovek se pita zašto je Vučić odlučio da zadrži istog čoveka, a da prilikom potrage za ministrom zaobiđe svoje kadrove poput Petkovića, Kolarevića ili Avramovića.

Možda je najzanimljivije pitanje zašto je svog najbližeg i najrevnosnijeg saradnika iz prethodnog perioda, ministarku energetike, Vučić uklonio iz resora do koga joj je osobito stalo i u kom je najavljivala silne reforme, te je poslao da se bavi građevinom i saobraćajem. Da li to znači da je nezadovoljan njenim radom? Uzgred, slično pitanje može se postaviti i za izbor čelnika Beograda. Kako je moguće da je gradonačelnik postao Siniša Mali, a gradski menadžer Goran Vesić, za koje javnost čak nije sigurna ni da li su članovi stranke, a pri izboru je ignorisan dr Nebojša Stefanović, koji je spremajući se verovatno za tu poziciju čak i doktorirao na problemima upravljanja Beogradom?

Utisak je da je uvođenjem ovolikog broja eksperata premijer napravio veoma nekoherentnu vladu u kojoj će SPS imati posebnu politiku, ministri iz SNS-a pratiti premijera, a eksperti pak gurati na svoju stranu. Štaviše, već u prvoj nedelji u stavu prema penzijama pokazale su se osnove budućih rascepa i sukoba između političkog i ekspertskog dela vlade. Najpre je premijer izašao s tezom da vlada penzije neće dirati. Nekoliko dana nakon toga ministri finansija i državne uprave izašli su s potpuno drugačijom pričom, najavljujući do kraja godine smanjenje penzija. Dan nakon njih reagovao je prvi potpredsednik Dačić pokušavajući da eksperte podseti kako je valjda važnija reč onih koji su dobili poverenje na izborima od reči onih koji su naknadno pozvani. Da to možda ipak nije tačno u našem slučaju potvrdilo je konačno obraćanje premijera koji je porekao svoj prvobitni stav i izjavio da će u oktobru ovo pitanje ponovo biti razmotreno. Po svemu sudeći i ova vlada će uprkos ogromnoj podršci jednoj stranci, biti rastrzana između više vizija i više političkih ciljeva. No i dalje je nejasno zašto se neko ko je dobio toliku podršku na izborima dobrovoljno odrekao čiste situacije i vezao sebi ruke?

Dosta pažnje izazvao je ekspoze premijera. Napisan je na više od pedeset stranica, a Vučić ga je u maniru Fidela Kastra čitao više od tri sata. U njemu ima svačega, od Dušana Radovića i Tonija Blera do kineskih poslovica. No meni je pažnju više privuklo ono čega tamo nema. Nevladine organizacije, koje su za NATO, po Srbiji su započele široku i bogatu kampanju promovisanja „vrednosti” ovog saveza, a neki krugovi smatraju da će se u sledećih nekoliko godina vršiti veliki pritisak na Srbiju da se i učlani. O tome ništa ne piše, slično kao i o sve aktuelnijem pitanju tretmana braka i porodice u svetlu spoljnih pritisaka da se ceo ovaj kompleks pitanja i zakonskih rešenja upodobi potrebama i vizijama LGBT zajednice.

Na kraju treba obratiti pažnju na problem koji je pre nekoliko godina uočio kolega Aleksandar Raković. Već pri formiranju prošle vlade identitetski važna ministarstva vera, dijaspore i Kosmeta, spuštena su na nivo kancelarija. Sada se međutim ide i korak dalje. Kancelarija za vere se spušta na nivo obične uprave u ministarstvu pravde, a kancelarija za dijasporu na nivo uprave u ministarstvu spoljnih poslova. Šteta, jer ako na mnoga pitanja bezbednosti i ekonomije ne možemo presudno da utičemo, bar bi identitetom mogli ozbiljnije da se bavimo.

Viši naučni saradnik, Institut za evropske studije