Domovina

Šta je domovina? Parče teritorije negde na kugli zemaljskoj? Da li je to mesto na kome se odigrala istorija jednog naroda? Ili zemlja u kojoj se govori jezik predaka? Da li se pod domovinom podrazumeva država u kojoj je neko rođen? Ime koje budi nacionalna osećanja? Možda je to adresa navedena u pasošu? Ili uzrok najrasprostranjenije bolesti koja muči sve,a zove se – nostalgija?

Kako bilo, taj pojam se teško sažima u jednu reč,a za opis njegovog značenja nije dovoljna ni jedna rečenica. Možda je to moguće postići samo poezijom, kako je pokušao Branko Miljković u pesmi „Domovina” iz zbirke rodoljubivih pesama „Smrću protiv smrti” (1959):

Nema pesme izvan istine

Volim te

I kada bi poslali na mene životinje sa praznim očima

Volim te

I kada bi iz zemlje iskopali psa da laje na nas

Volim te

I kada bi budućnost premestili iza mene

I kada bi me ubili

Volim te

Jedino pesnicima je, valjda, dozvoljeno da slobodno pokazuju svoju najdublju intimu. Ukoliko u tom činu nema poezije, razotkrivanje osećanja svodi se na moralni striptiz ili najobičnije iznošenje prljavog veša. To pominjem zato što rodoljublje smatram jednim od najintimnijih osećanja. Ljubav prema domovini je stvar o kojoj se, u principu, ne govori javno i pominje se samo u posebnim trenucima. To je tema koja nije za svakodnevnu upotrebu,a još manje za mlataranje po žutoj (i ostaloj) štampi.

Danas je, međutim, patriotizam postao zanimanje, a lov na izdajnike i nepatriotske sumnjivce unosan posao. U svakom slučaju, ako ste osoba bez profesije i budućnosti, dovoljno je da se proglasite borcem za spas nacije i privedete par izdajničkih grla u klanicu.Kada pogledam one koji važe za branitelje nacije, čuvare tradicije, i čega sve ne, one tipove koji mašu crnim zastavama sa mrtvačkom glavom i ukrštenim koskama na njima, čini mi se da sa tim ljudima nemam zajedničku domovinu. Ako su oni koji su istovarivali leševe iz hladnjača, zaustavljali vozove i iz njih izvlačili ljude da bi ih pobili, palili kuće pune žena i dece, ako su oni patriote, onda ja to nisam.

Branko Miljković je u nekoliko redaka, punih mraka i rodoljublja, napisao to davno, onda kada se nije dalo ni naslutiti ovo vreme. Ali dobro je predosetio „životinje sa praznim očima” i najavio „psa koga su iskopali iz zemlje da laje na nas”, znao je da se „budućnost premešta iza nas”. Njegova preosetljiva čula signalizirala su nešto što je malo ko razumeo i na šta se nije obraćala pažnja. Zato je, valjda, onako i prekinuo svoj život...

Mislim da rodoljube treba tražiti među onima koji o svojim zaslugama za domovinu uporno ćute. Među ljudima koji pošteno obavljaju svoj posao, žive „daleko od razuzdane gomile” i bubnjeva rata i mirno obavljaju svoju patriotsku misiju,koje sasvim moguće nisu ni svesni. Služiti svome narodu je nešto što se podrazumeva, to se ne ističe kao posebna vrlina.

Ali pre svega treba reći da voleti svoj narod isključuje mržnju prema drugima. Čim se ona uplete, ljubav nestaje i ostaju samo iskeženi očnjaci. Neko će reći da je između ljubavi i mržnje mala razlika. Da, kao između života i smrti. Ako nismo svesni sopstvene mržnje, posmatrajmo makar one koji mrze nas. Šta vidimo? Bespomoćnost, inferiornost, glupost. Takvi smo i mi kada mrzimo.

U noći između 11. i 12. februara 1961. godine, po zvaničnoj verziji, u jednoj šumi pokraj Zagreba, u svojoj dvadeset i sedmoj godini, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Navodno se, ispod nekog grma sa tanušnim grančicama, obesio o sopstveni kaiš.Slučaj nije do kraja razjašnjen (nikada nije kasno), jer su na telu pesnika ostali tragovi koji nisu bili posledica vešanja,a cela stvar se odigrala nedaleko od kafane u kojoj su se, izgleda, prethodno odvijale prilično čudne stvari.

Da ga nije ubila prejaka reč, on bi danas imao osamdeset godina. Ako bi uopšte prihvatio da živi u ovakvom vremenu. Čovek koji je autor možda najlepših rodoljubivih redaka na našem jeziku, na kraju života napisao je „Poslednju pesmu”:

Zagledaće se večernjača u moje ugasle oči,

i neće naći svoj odraz izgubljeni.

Neko će da se nagne negde nad tihom rekom misli, u seti

Prahnuće u svet tuge što su bile u meni,

i pognuće glave daleki suncokreti.