Домовина

Шта је домовина? Парче територије негде на кугли земаљској? Да ли је то место на коме се одиграла историја једног народа? Или земља у којој се говори језик предака? Да ли се под домовином подразумева држава у којој је неко рођен? Име које буди национална осећања? Можда је то адреса наведена у пасошу? Или узрок најраспрострањеније болести која мучи све,а зове се – носталгија?

Како било, тај појам се тешко сажима у једну реч,а за опис његовог значења није довољна ни једна реченица. Можда је то могуће постићи само поезијом, како је покушао Бранко Миљковић у песми „Домовина” из збирке родољубивих песама „Смрћу против смрти” (1959):

Нема песме изван истине

Волим те

И када би послали на мене животиње са празним очима

Волим те

И када би из земље ископали пса да лаје на нас

Волим те

И када би будућност преместили иза мене

И када би ме убили

Волим те

Једино песницима је, ваљда, дозвољено да слободно показују своју најдубљу интиму. Уколико у том чину нема поезије, разоткривање осећања своди се на морални стриптиз или најобичније изношење прљавог веша. То помињем зато што родољубље сматрам једним од најинтимнијих осећања. Љубав према домовини је ствар о којој се, у принципу, не говори јавно и помиње се само у посебним тренуцима. То је тема која није за свакодневну употребу,а још мање за млатарање по жутој (и осталој) штампи.

Данас је, међутим, патриотизам постао занимање, а лов на издајнике и непатриотске сумњивце уносан посао. У сваком случају, ако сте особа без професије и будућности, довољно је да се прогласите борцем за спас нације и приведете пар издајничких грла у кланицу.Када погледам оне који важе за бранитеље нације, чуваре традиције, и чега све не, оне типове који машу црним заставама са мртвачком главом и укрштеним коскама на њима, чини ми се да са тим људима немам заједничку домовину. Ако су они који су истоваривали лешеве из хладњача, заустављали возове и из њих извлачили људе да би их побили, палили куће пуне жена и деце, ако су они патриоте, онда ја то нисам.

Бранко Миљковић је у неколико редака, пуних мрака и родољубља, написао то давно, онда када се није дало ни наслутити ово време. Али добро је предосетио „животиње са празним очима” и најавио „пса кога су ископали из земље да лаје на нас”, знао је да се „будућност премешта иза нас”. Његова преосетљива чула сигнализирала су нешто што је мало ко разумео и на шта се није обраћала пажња. Зато је, ваљда, онако и прекинуо свој живот...

Мислим да родољубе треба тражити међу онима који о својим заслугама за домовину упорно ћуте. Међу људима који поштено обављају свој посао, живе „далеко од разуздане гомиле” и бубњева рата и мирно обављају своју патриотску мисију,које сасвим могуће нису ни свесни. Служити своме народу је нешто што се подразумева, то се не истиче као посебна врлина.

Али пре свега треба рећи да волети свој народ искључује мржњу према другима. Чим се она уплете, љубав нестаје и остају само искежени очњаци. Неко ће рећи да је између љубави и мржње мала разлика. Да, као између живота и смрти. Ако нисмо свесни сопствене мржње, посматрајмо макар оне који мрзе нас. Шта видимо? Беспомоћност, инфериорност, глупост. Такви смо и ми када мрзимо.

У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године, по званичној верзији, у једној шуми покрај Загреба, у својој двадесет и седмој години, српски песник Бранко Миљковић извршио је самоубиство. Наводно се, испод неког грма са танушним гранчицама, обесио о сопствени каиш.Случај није до краја разјашњен (никада није касно), јер су на телу песника остали трагови који нису били последица вешања,а цела ствар се одиграла недалеко од кафане у којој су се, изгледа, претходно одвијале прилично чудне ствари.

Да га није убила прејака реч, он би данас имао осамдесет година. Ако би уопште прихватио да живи у оваквом времену. Човек који је аутор можда најлепших родољубивих редака на нашем језику, на крају живота написао је „Последњу песму”:

Загледаће се вечерњача у моје угасле очи,

и неће наћи свој одраз изгубљени.

Неко ће да се нагне негде над тихом реком мисли, у сети

Прахнуће у свет туге што су биле у мени,

и погнуће главе далеки сунцокрети.