Sa Tintinom se nikad ne zna

Pretnje cenzurom, nagoveštaji izdavača o naknadnom "retušu" stripskog ostvarenja "Tintin u Kongu", i to skoro 77 godina od njegovog prvog pojavljivanja, a sve u skladu sa političkom korektnošću, ovih je dana najpoznatije delo stripara Eržea postavilo u centar pažnje svetskih medija. Tražena je i zabrana distribucije u celom svetu ove stripske epizode iz serije avantura novinskog izveštača Tintina i njegovog psa, foksterijera Milua, i insistiralo se na njegovom uklanjanju sa knjižarskih polica.

Cela buka u kojoj su mediji propustili da navedu kako je Erže samo pseudonim, a da je pravo ime belgijskog stripara Žorž Remi (1907, Eterbek, u blizini Brisela – 1983) i da se ove godine obeležava stogodišnjica njegovog rođenja, počela je tako što je jedan engleski advokat, "zaprepašćen što je takvo štivo našao u londonskom Bordersu" (čuvenom knjižarskom lancu), presavio tabak i tužio distributera.

Lično, zanimljivo mi je što, ako sam dobro razumeo, fiškal nije tužio izdavača, već prodavca, ali odmah se tu oglasila vazda budna Komisija za rasnu jednakost koja je jedva dočekala da istakne kako su tamošnja prava manjinskih grupa neprestano ugrožena. Delo je "neprihvatljivo" jer barata "teškim rasnim stereotipima" i jer "u knjizi postoje slike i reči užasnih rasnih predrasuda u kojima divlji domoroci izgledaju kao majmuni i govore kao imbecili", uz "povremeno nasilje prema životinjama", te da "Tintin u Kongu" može da bude izložen samo u muzejima, uz legendu: "Zastarelo rasističko trabunjanje".

Kako "Borders" nije ulični prodavac, što će reći da i on advokate za trku ima, od sve buke posledica je bila samo to da je sporni stripski album prebačen sa polica sa stripovima za decu na police sa stripovima za odrasle, uz obrazloženje da "mušterije imaju pravo da biraju".

Epizoda "Tintin u Kongu", rana crtana storija nastala još 1930, u stvari je druga po redu od kada je Erže lansirao svoje sveske sa Tintinom. Napisao ju je i nacrtao kao dvadesettrogodišnjak čija je zemlja, Belgija, u tom periodu gubila svoje kolonije u Africi a pojednostavljeni Crnci iz lokalnih plemena, kako ih je on video i prikazao, nimalo nisu odudarali od ondašnjih predstava o njima u celom svetu, pa ni od Diznijevih, ako baš hoćemo da upoređujemo.

Erže je svog Tintina, od trenutka kada se u stripskom dodatku jednog katoličkog lista prvi put pojavio januara 1929. godine, kreirao za časopise, fragmentarno, po nekoliko tabli, bez namere da kratke crtane priče budu sabirane, jer ih je bilo malo i stvarane su ad hoc. No, kako se njihov broj i obim povećavao, neminovno je bilo da se one uobliče u knjige.

Već prva zbirka, "Tintin u zemlji Sovjeta" iz 1930, imala je velike političke implikacije. Iako nesporno zanimljiva, prvenstveno je nastala na osnovu stereotipnih predstava jednog dvadesettrogodišnjaka koji je odrastao u konzervativnoj katoličkoj sredini. Erže je još uveliko bio crtački početnik, pa je propuštena velika prilika za uverljiviji satirični naboj. No, i takva kakva je bila, ova epizoda stripa je decenijama izazivala kontroverze. Već i sam, inače potpuno benigni, naslov serije bio je dovoljan da od Tintina, kao "politički nezgodnog" mnogi počinju da zaziru, čak i na Zapadu, a sve zbog želje da se ne zamere komunističkom Sovjetskom Savezu.

Svašta se Eržeu dešavalo sa Tintinom. Kada je, recimo, kreirao epizodu "Tintin u zemlji crnog zlata" 1939. godine, u originalnoj verziji Tintina prvo hapse Britanci kojima je isticala uprava nad tadašnjom Palestinom, a zatim ga u Haifi otimaju, prvo Jevreji, a na kraju i Arapi. Pošto su mu izdavači narednog izdanja sugerisali "kako deca neće moći da razumeju aluzije na Izrael", Erže je ponovo morao da nacrta taj deo sa otmicom a svi akteri su naprasno postali Arapi sa karakterističnom odećom, dok je u tekstu eliminisao svaku aluziju na Engleze i Jevreje.

Erže je imao i zanimljivijih, svesnije i sa više znanja konstruisanih političkih situacija u koje je smeštao Tintina, reportera čiji je izgled kreirao po uzoru na novinara Albera Londra. Tintin je učestvovao u rušenju vlada, osnivanju država, aneksijama, političkim izborima, saradnji sa javnim i tajnim službama i ratovima, ali zato njegov tvorac nije mnogo mario za promene vlasti u svojoj zemlji pa ni za nemačku okupaciju, valjda smatrajući da je to samo nepotrebno gubljenje dragocenog vremena neophodnog za stvaralaštvo. Revolt medija je u nekoliko mahova izazvala činjenica da je svoje crteže objavljivao i u pronacističkom okupacionom "L soaru".

Posle oslobođenja, Eržea su francuska policija i vojska hapsili četiri puta, kao petokolonaša i kolaboracionistu, ali su ga svaki put puštali. Vlast je posle izjavljivala da mu nisu sudili "kako ne bi bili ismejani", a u zatvoru je odležao samo jednu noć, i to, prema nekim ciničnim tvrdnjama, na sopstveni zahtev jer mu se sve to smučilo a i mrzelo ga je da se kasno noću vraća kući.

-----------------------------------------------------------

Protest Japana, pohvala Kine

Kada je 1934. objavio epizodu "Plavi lotos", po mnogima prvo njegovo potpuno zrelo delo, Erže je doživeo da ambasador Japana Francuskoj trenutno uruči oštar protest, ali i da u Ke d’ Orseju i autora i priču srdačno pohvali Čang Kajšek koji je, nekako u to vreme, bio u sukobu sa Japanom. Čang Kajšek je čak i predložio Eržea za orden.

Tri-četiri decenije kasnije, Kinezi su istim diplomatskim kanalima Francuzima predali demarš povodom epizode "Tintin na Tibetu"…

-----------------------------------------------------------

Tintin na srpskom