Са Тинтином се никад не зна

Претње цензуром, наговештаји издавача o накнадном "ретушу" стрипског остварења "Тинтин у Конгу", и то скоро 77 година од његовог првог појављивања, а све у складу са политичком коректношћу, ових је дана најпознатије дело стрипара Ержеа поставило у центар пажње светских медија. Тражена је и забрана дистрибуције у целом свету ове стрипске епизоде из серије авантура новинског извештача Тинтина и његовог пса, фокстеријера Милуа, и инсистирало се на његовом уклањању са књижарских полица.

Цела бука у којој су медији пропустили да наведу како је Ерже само псеудоним, а да је право име белгијског стрипара Жорж Реми (1907, Етербек, у близини Брисела – 1983) и да се ове године обележава стогодишњица његовог рођења, почела је тако што је један енглески адвокат, "запрепашћен што је такво штиво нашао у лондонском Бордерсу" (чувеном књижарском ланцу), пресавио табак и тужио дистрибутера.

Лично, занимљиво ми је што, ако сам добро разумео, фишкал није тужио издавача, већ продавца, али одмах се ту огласила вазда будна Комисија за расну једнакост која је једва дочекала да истакне како су тамошња права мањинских група непрестано угрожена. Дело је "неприхватљиво" јер барата "тешким расним стереотипима" и јер "у књизи постоје слике и речи ужасних расних предрасуда у којима дивљи домороци изгледају као мајмуни и говоре као имбецили", уз "повремено насиље према животињама", те да "Тинтин у Конгу" може да буде изложен само у музејима, уз легенду: "Застарело расистичко трабуњање".

Како "Бордерс" није улични продавац, што ће рећи да и он адвокате за трку има, од све буке последица је била само то да је спорни стрипски албум пребачен са полица са стриповима за децу на полице са стриповима за одрасле, уз образложење да "муштерије имају право да бирају".

Епизода "Тинтин у Конгу", рана цртана сторија настала још 1930, у ствари је друга по реду од када је Ерже лансирао своје свеске са Тинтином. Написао ју је и нацртао као двадесеттрогодишњак чија је земља, Белгија, у том периоду губила своје колоније у Африци а поједностављени Црнци из локалних племена, како их је он видео и приказао, нимало нису одударали од ондашњих представа о њима у целом свету, па ни од Дизнијевих, ако баш хоћемо да упоређујемо.

Ерже је свог Тинтина, од тренутка када се у стрипском додатку једног католичког листа први пут појавио јануара 1929. године, креирао за часописе, фрагментарно, по неколико табли, без намере да кратке цртане приче буду сабиране, јер их је било мало и стваране су ad hoc. Но, како се њихов број и обим повећавао, неминовно је било да се оне уобличе у књиге.

Већ прва збирка, "Тинтин у земљи Совјета" из 1930, имала је велике политичке импликације. Иако неспорно занимљива, првенствено је настала на основу стереотипних представа једног двадесеттрогодишњака који је одрастао у конзервативној католичкој средини. Ерже је још увелико био цртачки почетник, па је пропуштена велика прилика за уверљивији сатирични набој. Но, и таква каква је била, ова епизода стрипа је деценијама изазивала контроверзе. Већ и сам, иначе потпуно бенигни, наслов серије био је довољан да од Тинтина, као "политички незгодног" многи почињу да зазиру, чак и на Западу, а све због жеље да се не замере комунистичком Совјетском Савезу.

Свашта се Ержеу дешавало са Тинтином. Када је, рецимо, креирао епизоду "Тинтин у земљи црног злата" 1939. године, у оригиналној верзији Тинтина прво хапсе Британци којима је истицала управа над тадашњом Палестином, а затим га у Хаифи отимају, прво Јевреји, а на крају и Арапи. Пошто су му издавачи наредног издања сугерисали "како деца неће моћи да разумеју алузије на Израел", Ерже је поново морао да нацрта тај део са отмицом а сви актери су напрасно постали Арапи са карактеристичном одећом, док је у тексту елиминисао сваку алузију на Енглезе и Јевреје.

Ерже је имао и занимљивијих, свесније и са више знања конструисаних политичких ситуација у које је смештао Тинтина, репортера чији је изглед креирао по узору на новинара Албера Лондра. Тинтин је учествовао у рушењу влада, оснивању држава, анексијама, политичким изборима, сарадњи са јавним и тајним службама и ратовима, али зато његов творац није много марио за промене власти у својој земљи па ни за немачку окупацију, ваљда сматрајући да је то само непотребно губљење драгоценог времена неопходног за стваралаштво. Револт медија је у неколико махова изазвала чињеница да је своје цртеже објављивао и у пронацистичком окупационом "Л соару".

После ослобођења, Ержеа су француска полиција и војска хапсили четири пута, као петоколонаша и колаборационисту, али су га сваки пут пуштали. Власт је после изјављивала да му нису судили "како не би били исмејани", а у затвору је одлежао само једну ноћ, и то, према неким циничним тврдњама, на сопствени захтев јер му се све то смучило а и мрзело га је да се касно ноћу враћа кући.

-----------------------------------------------------------

Протест Јапана, похвала Кине

Када је 1934. објавио епизоду "Плави лотос", по многима прво његово потпуно зрело дело, Ерже је доживео да амбасадор Јапана Француској тренутно уручи оштар протест, али и да у Ке д’ Орсеју и аутора и причу срдачно похвали Чанг Кајшек који је, некако у то време, био у сукобу са Јапаном. Чанг Кајшек је чак и предложио Ержеа за орден.

Три-четири деценије касније, Кинези су истим дипломатским каналима Французима предали демарш поводом епизоде "Тинтин на Тибету"…

-----------------------------------------------------------

Тинтин на српском