Portret bez rama: Žarko Laušević

Glumac Žarko Laušević proteklih dana je, posle duže od dve decenije, boravio u Beogradu, gradu čijoj je pozorišnoj publici nesebično poklanjao svoje junake, od Kanjoša Macedonovića i Svetog Save, do Šilje, Petra Horvata, knjaza Miloša Obrenovića, Brace Gavrana… Posle 15 godina izgnanstva u Americi, pre desetak dana najpre je u potpunoj diskreciji posetio bolesnu majku i brata u Crnoj Gori, a zatim obišao nekoliko bliskih prijatelja u Beogradu, kolege iz matičnog JDP-a, Ateljea 212... Prijatelji koji su ga videli kažu da dobro izgleda, ali da je nemiran i bezvoljan. Odbija javne nastupe i publicitet.

Rođen 1960. godine na Cetinju, Žarko Laušević je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i na velika vrata zakoračio u svet glume. Osvojio je mnoge nagrade svog esnafa. Njegova životna drama počela je 31. jula 1993. godine, posle tragedije u podgoričkom kafiću „Epl”. Žarko je tada ubio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i teško ranio Andriju Kažića. Prvostepena presuda glasila je: 15 godina zatvora. Kazna je potvrđena i posle njegove žalbe, a zatvorsku kaznu izdržavao je u zatvorima u Spužu i Požarevcu. Lauševićevi advokati ponovo su uložili žalbu, ali na adresu Saveznog suda. Posle ponovljenog pretresa, 1998. godine izrečena mu je konačna presuda: četiri godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane. Budući da je u zatvoru već proveo četiri i po godine, nedugo zatim pušten je na slobodu.

„Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju doživljavaju. Znam da bol ne čuje, ali ne bi bilo od mene srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. U crkvi uvek upalim tri sveće: za oca i njih dvojicu. Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica i ja, pa nas je Bog tako sastavio: da njih kazni mojom rukom, mene njihovim glavama”, pričao je u to vreme Laušević.

Nedugo zatim, Laušević odlazi u Njujork, gde živi i danas, a porodicu izdržava radeći fizičke poslove. Pre pet godina uhapšen je u SAD zbog boravka bez vize, a nadležni organi razmatrali su mogućnost deportovanja u Srbiju, koja je raspisala međunarodnu poternicu za njim. Međutim, septembra 2009. godine sud u Njujorku mu ukida pritvor, tadašnji predsednik Boris Tadić donosi odluku o Lauševićevom pomilovanju, a ministar policije Ivica Dačić 1. februara 2012. godine uručuje mu srpski pasoš.

Žarko Laušević se povukao iz javnog života. Tamo, „daleko preko okeana” živi svoj život, koji je hirurški precizno, otvoreno i dirljivo opisao u svojoj autobiografiji „Godina prođe, dan nikad”. Još pamtimo njegove reči koje je izgovorio posredstvom video-bima na beogradskom predstavljanju svoje knjige:

„Naravno, ja nisam slobodan čovek. Čovek koji je ubio nikada više ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja reč. Sloboda je pravo drugih da kažu šta misle o meni. A ja više i ne znam šta je ta reč. Je li to možda samo sećanje da sam jednom kao dete trčao oko Biljarde i bio srećan, ili je sloboda onaj trenutak kad sam odlučio da napišem ovu knjigu?”

Borka G. Trebješanin