Zašto je demokratija postala nepopularna

Da li nedemokratska vlada može biti bolja od demokratske? Pre sedam godina u to je verovalo 18 odsto, a ove godine već 24 procenta građana. Da su demokratski i nedemokratski režim isti, 2007. godine je mislilo 22 odsto a sada to misli 25 odsto građana, pokazuje istraživanje američkog Nacionalnog instituta za demokratiju i Cesida.

Odnos građana Srbije prema demokratiji uslovljen je njihovim socijalno-ekonomskim položajem, pa uglavnom zato samo trećina građana misli da je demokratija bolja od drugih sistema vladavine. Pre sedam godina, kada je rađeno istraživanje na istu temu, 39 odsto građana je mislilo da je demokratija bolja od svih drugih oblika vladavine.

Zašto ljudi u Srbiji ne veruju u demokratiju?

Đorđe Vuković, programski direktor Cesida, kaže da je politička elita u Srbiji godinama slala dvosmislene poruke, ali i da je izvesno da u kapitalizmu ne važi izreka „Radio ne radio – svira mi radio”. „Na našu veliku žalost, pojava demokratije u Srbiji povezala se s raspadom zemlje, ratovima, nemaštinom… Mi smo bili bliže nekoj vrsti socijalizma, a treba reći i da ljudi imaju nerealna očekivanja.”

Istraživanje sprovedeno 2007. godine, pod nazivom Demokratija (još) ne stanuje ovde, pokazuje da su broj onih koji favorizuju demokratiju i broj onih koji su prednost videli u nekim drugim političkim sistemima bili izjednačeni na oko 40 odsto. „Danas je broj onih koji su rezervisani prema demokratiji na istorijskom maksimumu”, kaže Vuković. I sledeći podaci idu tome u prilog. Građani su kao najbolji period za život ocenili razdoblje od Drugog svetskog rata do 1990. godine, čak njih 78 odsto, deset odsto se predelilo za period od 2000. do 2012. godine, osam odsto za razdoblje od 1990. do 2000, i najmanje njih za period posle 2012. godine, samo četiri odsto. Da građani teško prihvataju novo uređenje, pokazuje i podatak da ih se najviše opredelilo za siguran posao, bez obzira na to kakva je plata (63 odsto), a manje za posao u kojem može da se zaradi, pa makar radno mesto bilo nesigurno (27,3 odsto). Građani nisu spremni ni da učestvuju u protestima (56,7), a ako jesu, to bi bilo iz ekonomskih razloga (25,3) i, manje, iz političkih razloga (15,2). Građani ocenjuju da je Srbija, od svih komunističkih zemalja, najviše izgubila u poslednjih dvadeset godina, nešto bolje, i to ovim redosledom, prošle su: Makedonija, Crna Gora, Rumunija, Hrvatska, Albanija i Mađarska.

Žarko Trebješanin, psiholog, kaže da se rezultati istraživanja mogu tumačiti time kakva je bila demokratska vlast, koja gotovo da nije ličila na demokratsku, pa je demokratija dobila gotovo negativnu konotaciju. „Poslednjih deset–dvadeset godina bilo je i ratova za demokratiju i ona je bila plašt za nasilje, menjanje vlasti, korupciju i prevare. Sve je to svedeno pod demokratiju. Sve što se dešavalo i kod nas i u svetu dovelo je do izvrtanja pojma demokratije i na neki način je ogolelo kod ljudi.”

Odnos prema demokratiji i izborima kao demokratskoj tekovini ilustruje i podatak da većina ispitanika želi da se promene izbornog sistema kreću ka personalizaciji, odnosno da građani više glasaju za osobe a manje za političke stranke. Trebješanin kaže da ima desničara i ekstremista koji su za jakog vođu, a Vuković potvrđuje da su građani 3,5 puta više za autoritarnost na širem društvenom i političkom planu („Ovoj državi je potreban jak vođa koga će narod slediti bez pogovora.”), nego što su za ličnu ili autoritarnost u porodici („Decu treba vaspitavati u strogoj disciplini i fizičkim kažnjavanjem.”). Postojanje bespogovornog vođe prihvatljivo je za polovinu populacije.

Branko Radun, politički analitičar, kaže da je odnos prema demokratiji kompleksan fenomen koji obuhvata mnogo šta – od istorije do političke elite. „I u istočnoj Evropi demokratiju poistovećuju s lošom privatizacijom, socijalnom zaštitom, korupcijom. Jedan Poljak mi je rekao: Videćete šta je demokratija kad budete davali sto evra za komunalije. Ljudi onda misle da je prethodni režim možda bio bolji, jer promene pogađaju obične ljude. I u klasičnim društvima demokratija beleži „pad”.

Radun kaže da su demokratiju u Srbiji promovisali ljudi i stranke koji se nisu pokazali kao demokrate. „Može se reći da su je ogadili. Petooktobarska elita promovisala je sebe kao demokrate a pokazala se kao loša, i zbog toga ta ideja gubi na popularnosti. Demokratija se kod nas pokazala kao sistem u kojem cvetaju korupcija i anarhija. U zemljama u kojima je nastala je efikasnija, a mi smo je uvezli. Kisindžer je rekao da kada se demokratija izveze, shvata se kao neka vrsta građanskog rata niskog intenziteta, zato što se vlast bori protiv opozicije, a podele stvarno mogu da dovedu do građanskog rata.”