Зашто је демократија постала непопуларна

Да ли недемократска влада може бити боља од демократске? Пре седам година у то је веровало 18 одсто, а ове године већ 24 процента грађана. Да су демократски и недемократски режим исти, 2007. године је мислило 22 одсто а сада то мисли 25 одсто грађана, показује истраживање америчког Националног института за демократију и Цесида.

Однос грађана Србије према демократији условљен је њиховим социјално-економским положајем, па углавном зато само трећина грађана мисли да је демократија боља од других система владавине. Пре седам година, када је рађено истраживање на исту тему, 39 одсто грађана је мислило да је демократија боља од свих других облика владавине.

Зашто људи у Србији не верују у демократију?

Ђорђе Вуковић, програмски директор Цесида, каже да је политичка елита у Србији годинама слала двосмислене поруке, али и да је извесно да у капитализму не важи изрека „Радио не радио – свира ми радио”. „На нашу велику жалост, појава демократије у Србији повезала се с распадом земље, ратовима, немаштином… Ми смо били ближе некој врсти социјализма, а треба рећи и да људи имају нереална очекивања.”

Истраживање спроведено 2007. године, под називом Демократија (још) не станује овде, показује да су број оних који фаворизују демократију и број оних који су предност видели у неким другим политичким системима били изједначени на око 40 одсто. „Данас је број оних који су резервисани према демократији на историјском максимуму”, каже Вуковић. И следећи подаци иду томе у прилог. Грађани су као најбољи период за живот оценили раздобље од Другог светског рата до 1990. године, чак њих 78 одсто, десет одсто се пределило за период од 2000. до 2012. године, осам одсто за раздобље од 1990. до 2000, и најмање њих за период после 2012. године, само четири одсто. Да грађани тешко прихватају ново уређење, показује и податак да их се највише определило за сигуран посао, без обзира на то каква је плата (63 одсто), а мање за посао у којем може да се заради, па макар радно место било несигурно (27,3 одсто). Грађани нису спремни ни да учествују у протестима (56,7), а ако јесу, то би било из економских разлога (25,3) и, мање, из политичких разлога (15,2). Грађани оцењују да је Србија, од свих комунистичких земаља, највише изгубила у последњих двадесет година, нешто боље, и то овим редоследом, прошле су: Македонија, Црна Гора, Румунија, Хрватска, Албанија и Мађарска.

Жарко Требјешанин, психолог, каже да се резултати истраживања могу тумачити тиме каква је била демократска власт, која готово да није личила на демократску, па је демократија добила готово негативну конотацију. „Последњих десет–двадесет година било је и ратова за демократију и она је била плашт за насиље, мењање власти, корупцију и преваре. Све је то сведено под демократију. Све што се дешавало и код нас и у свету довело је до извртања појма демократије и на неки начин је оголело код људи.”

Однос према демократији и изборима као демократској тековини илуструје и податак да већина испитаника жели да се промене изборног система крећу ка персонализацији, односно да грађани више гласају за особе а мање за политичке странке. Требјешанин каже да има десничара и екстремиста који су за јаког вођу, а Вуковић потврђује да су грађани 3,5 пута више за ауторитарност на ширем друштвеном и политичком плану („Овој држави је потребан јак вођа кога ће народ следити без поговора.”), него што су за личну или ауторитарност у породици („Децу треба васпитавати у строгој дисциплини и физичким кажњавањем.”). Постојање беспоговорног вође прихватљиво је за половину популације.

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да је однос према демократији комплексан феномен који обухвата много шта – од историје до политичке елите. „И у источној Европи демократију поистовећују с лошом приватизацијом, социјалном заштитом, корупцијом. Један Пољак ми је рекао: Видећете шта је демократија кад будете давали сто евра за комуналије. Људи онда мисле да је претходни режим можда био бољи, јер промене погађају обичне људе. И у класичним друштвима демократија бележи „пад”.

Радун каже да су демократију у Србији промовисали људи и странке који се нису показали као демократе. „Може се рећи да су је огадили. Петооктобарска елита промовисала је себе као демократе а показала се као лоша, и због тога та идеја губи на популарности. Демократија се код нас показала као систем у којем цветају корупција и анархија. У земљама у којима је настала је ефикаснија, а ми смо је увезли. Кисинџер је рекао да када се демократија извезе, схвата се као нека врста грађанског рата ниског интензитета, зато што се власт бори против опозиције, а поделе стварно могу да доведу до грађанског рата.”