Koje muke muče mlade istraživače

Irena Fiket je bila na postdoktorskim studijama na univerzitetima u Sijeni, Bolonji i sada u Firenci. Ona kaže da se vratila u Srbiju iz sentimentalnih razloga i da sada ne zna kako da dođe do posla, iako ima mnogo više publikacija nego što je prosek po istraživaču u Srbiji.

Konkurse prati svakodnevno, probala je da se vrati na Univerzitet u Beogradu, tačnije na Fakultet političkih nauka, ali za sada nema uspeha.

Saša Pavlović je proveo na doktoratu na Univerzitetu u Notingemu četiri i po godine. On kaže da je prva godina nakon doktorata najteža, jer tada se mladi prijavljuju za sve moguće projekte i ako je ovoj zemlji stalo da zadrži mlade, najlakše će to uraditi upravo u ovoj najranjivijoj godini. Jer, dodaje, ako se u toj godini mladi ne vežu za zemlju i ako odu u inostranstvo – otići će zauvek.

Irena i Saša deo su oko 3.000 mladih istraživača koliko ih ima Srbija, a koji iako ih ometaju na svakom koraku – nostrifikacija diploma, birokratija, starije kolege, ekonomska situacija, ipak žele da nešto promene i svoje znanje stave na raspolaganju Srbiji.

– Univerzitetska birokratija je najveća prepreka za te mlade ljude, a u osnovi je strah od konkurencije. Dugo se govori o ovom problemu i ništa se ne dešava, ništa se ne menja, hajde da se nadamo da će se u budućnosti možda ipak nešto promeniti – mišljenja je Vladimir Petronijević, izvršni direktor Grupe 484, koja je između ostalog, uradila mnogo istraživanja na temu migranata.

– Ja stvarno ne vidim nijedan racionalni argument da se ne prizna diploma univerziteta koji se nalazi na Šangajskoj listi i koji je daleko bolje kotiran od Beogradskog. Ako je neko dovoljno dobar da sa elektrotehnike bude primljen na MIT, onda ne vidim razlog da se posle njegova diploma ne prizna – kaže Aleksandra Drecun, direktorka Centra za promociju nauke, koja se takođe školovala i u Americi.

Najnovije istraživanje na temu položaja istraživača, uradio je Regionalni program podrške istraživanju u društvenim naukama na zapadnom Balkanu (RRPP), u okviru projekta „Uspostavljanje dijaloga između zajednice istraživača i donosilaca odluka radi unapređenja kvaliteta istraživanja u društvenim naukama u Srbiji”.

Iza projekta komplikovanog naziva, dobijeni su podaci koji se u mnogim segmentima poražavajući i zbog kojih bi država i prosvetne vlasti konačno trebalo da se zamisle. Naime, u istraživanju koje je obuhvatilo gotovo polovinu istraživača u oblasti društvenih nauka iz baze Ministarstva prosvete (626), utvrđeno je da je naučnoistraživačka zajednica u Srbiji prilično zatvorena.

Naučni radovi se objavljuju u domaćim časopisima, a knjige kod domaćih izdavača. Učestvuje se na konferencijama organizovanim u Srbiji i mahom bliskom inostranstvu (Republika Srpska, Crna Gora, Makedonija), ogromna većina praksi se odvija u ovim okvirima i tu se skupljaju poeni za napredovanje u naučnoj karijeri.

U najlošijem položaju su mladi naučnici, a naročito naučnice, koje su uvek u dilemi da li da nastave sa naučnom karijerom ili da pauziraju nekoliko godina da bi zasnovale porodicu. U konkurenciji sa starijim kolegama, oni će gotovo uvek biti ti čiji radovi neće biti prezentovani u inostranstvu i čiji će rad prvi odbiti urednik domaćeg časopisa i to bez obrazloženja.

Šta je potrebno uraditi da se ovakvo stanje promeni i da se Irena i Saša sa početka naše priče zaista vrate u Srbiju? Mihajlo Đukić i Bojana Radovanović iz RRPP kažu da su mladi sami predložili šta je to što država može da preduzme:

– Neophodno je pojednostaviti priznavanje diploma i ukinuti procedure nostrifikacije kao zastareli metod očuvanja monopola u domaćem obrazovanju. Potrebno je povećati izdvajanja za nauku od barem jedan odsto BDP, a naročito motivisati privatni sektor da ulaže u nauku. Naučnike koji aktivno objavljuju u prestižnim inostranim časopisima treba podsticati većim platama ili stipendijama za odlaske u inostranstvo – navode Đukić i Radovanović.