Које муке муче младе истраживаче

Ирена Фикет је била на постдокторским студијама на универзитетима у Сијени, Болоњи и сада у Фиренци. Она каже да се вратила у Србију из сентименталних разлога и да сада не зна како да дође до посла, иако има много више публикација него што је просек по истраживачу у Србији.

Конкурсе прати свакодневно, пробала је да се врати на Универзитет у Београду, тачније на Факултет политичких наука, али за сада нема успеха.

Саша Павловић је провео на докторату на Универзитету у Нотингему четири и по године. Он каже да је прва година након доктората најтежа, јер тада се млади пријављују за све могуће пројекте и ако је овој земљи стало да задржи младе, најлакше ће то урадити управо у овој најрањивијој години. Јер, додаје, ако се у тој години млади не вежу за земљу и ако оду у иностранство – отићи ће заувек.

Ирена и Саша део су око 3.000 младих истраживача колико их има Србија, а који иако их ометају на сваком кораку – нострификација диплома, бирократија, старије колеге, економска ситуација, ипак желе да нешто промене и своје знање ставе на располагању Србији.

– Универзитетска бирократија је највећа препрека за те младе људе, а у основи је страх од конкуренције. Дуго се говори о овом проблему и ништа се не дешава, ништа се не мења, хајде да се надамо да ће се у будућности можда ипак нешто променити – мишљења је Владимир Петронијевић, извршни директор Групе 484, која је између осталог, урадила много истраживања на тему миграната.

– Ја стварно не видим ниједан рационални аргумент да се не призна диплома универзитета који се налази на Шангајској листи и који је далеко боље котиран од Београдског. Ако је неко довољно добар да са електротехнике буде примљен на МИТ, онда не видим разлог да се после његова диплома не призна – каже Александра Дрецун, директорка Центра за промоцију науке, која се такође школовала и у Америци.

Најновије истраживање на тему положаја истраживача, урадио је Регионални програм подршке истраживању у друштвеним наукама на западном Балкану (RRPP), у оквиру пројекта „Успостављање дијалога између заједнице истраживача и доносилаца одлука ради унапређења квалитета истраживања у друштвеним наукама у Србији”.

Иза пројекта компликованог назива, добијени су подаци који се у многим сегментима поражавајући и због којих би држава и просветне власти коначно требало да се замисле. Наиме, у истраживању које је обухватило готово половину истраживача у области друштвених наука из базе Министарства просвете (626), утврђено је да је научноистраживачка заједница у Србији прилично затворена.

Научни радови се објављују у домаћим часописима, а књиге код домаћих издавача. Учествује се на конференцијама организованим у Србији и махом блиском иностранству (Република Српска, Црна Гора, Македонија), огромна већина пракси се одвија у овим оквирима и ту се скупљају поени за напредовање у научној каријери.

У најлошијем положају су млади научници, а нарочито научнице, које су увек у дилеми да ли да наставе са научном каријером или да паузирају неколико година да би засновале породицу. У конкуренцији са старијим колегама, они ће готово увек бити ти чији радови неће бити презентовани у иностранству и чији ће рад први одбити уредник домаћег часописа и то без образложења.

Шта је потребно урадити да се овакво стање промени и да се Ирена и Саша са почетка наше приче заиста врате у Србију? Михајло Ђукић и Бојана Радовановић из RRPP кажу да су млади сами предложили шта је то што држава може да предузме:

– Неопходно је поједноставити признавање диплома и укинути процедуре нострификације као застарели метод очувања монопола у домаћем образовању. Потребно је повећати издвајања за науку од барем један одсто БДП, а нарочито мотивисати приватни сектор да улаже у науку. Научнике који активно објављују у престижним иностраним часописима треба подстицати већим платама или стипендијама за одласке у иностранство – наводе Ђукић и Радовановић.