Priča iz Izraela o dobrim Srbima

Aleksandrovac – Izraelac Ilan Doron (64), sin bračnog para lekara Julije i Ladislava, rođen 4. marta 1943. u selu Latkovac, na nekoliko kilometara od Aleksandrovca i tadašnje hitlerovske vojske koja je proganjala Jevreje, sa svojim roditeljima pre 56 godina napustio je Jugoslaviju, a sada se prvi put vratio na prag rodne kuće. Ipak, pre nego što se zaputio u unutrašnjost Srbije, pitao je izraelsku ambasadu u Beogradu da li je bezbedno.

Ilan je sa sobom poneo nekoliko primeraka ukoričene knjižice pod naslovom "Priča o dobrim ljudima u Srbiji koji su me spasli", koju je napisala njegova majka Julija, koja je preminula pre tri godine. Istina, knjižica je prevedena na gotovo čisti hrvatski jezik i napisana latiničnim pismom, što su u Latkovcu primetili, ali to ovde baš nikom nije zasmetalo. Znali su da je Julija, pre dolaska u Župu, sa mužem živela i radila u Hrvatskoj.

Ilana je u goste pozvala Sanja, najmlađa kćer Ružice i Dragana Kneževića, ljudi koji su nedavno adaptirali tri kuće u svom dvorištu i pretvorili ih u etno selo. Sanja, student arheologije, ušla je sa roditeljima u ovaj posao, a Kneževići imaju još dve kćeri Anu, psihologa, i Tanju, defektologa. Dolazak Ilana, za celu ovu porodicu, ali i za brojne komšije Latkovčane, koji su takođe od nemačkih fašista skrivali Jevreje i njihovu bebu, bio je veliki praznik. Šezdesetsedmogodišnji Milisav Radojičić odmah je prepoznao Radino dete (tako su ovde za vreme rata zvali doktorku Juliju), ali je zaplakao kada je video da ga Ilan ne prepoznaje.

U dvorištu Kneževića, 16. jula bilo je mnogo seljana i novinara sa svih strana. Ilan je doputovao dan ranije. Želeo je na mah svega da se seti, ali je, kaže, prošlo mnogo godina. Rodnu Župu je sa roditeljima napustio još 1945. i sa porodicom prešao u Osijek, nakon čega se porodica Doron zauvek odselila u Izrael 1951. Ilanova majka se u međuvremenu dopisivala sa Kneževićima. Glavna veza sa mestom spasa bili su joj Slobodan Knežević i njegova supruga Milenija.

– Slobodan je 1982. godine, na poziv moje majke Julije, dolazio u Izrael, u našu Haifu. Bio je to veliki događaj za sve nas. Ja sam rođen u kući Slobodana i Milenije Knežević, koji, nažalost, kao i moja majka Julija, nisu više među živima. Ja sam ovde presrećan, uzbuđen sam i obuzet setom. Srbi su dobri ljudi. Zahvaljujući njima, preživeo sam i imam sređen i srećan život u Haifi. Imam sina i dve kćeri i šestoro unučadi. Ne znam kako da zahvalim ovim dobrim ljudima, koji su rizikovali svoje živote da bi za vreme okupacije i progona Jevreja spasili mene i moje roditelje. Pozvao sam Sanju Knežević u Izrael. Nudim joj smeštaj, posao, sve pogodnosti da dobro živi. Bilo bi mi zadovoljstvo da nešto učinim za ove ljude. Ova beležnica, koju sam doneo, o dobrim ljudima Srbije govori sve – kaže za "Politiku" Ilan, pomalo umoran od mikrofona, kamera, fotoaparata, znatiželjnih ljudi.

Ovde će ostati samo dva dana. Žuri se, zato, da ode na seosko groblje da pronađe grob svoga dede, koji je sa njegovim roditeljima doputovao neposredno posle Drugog svetskog rata iz Zagreba i ovde preminuo. Dogodine će ponovo doći na desetak dana, pa će imati vremena da upozna sve dobre ljude, kaže.

Kneževićima ostavlja majčinu knjigu, u kojoj, na 16. strani, piše: "U jednom selu (Latkovac) živela je Slobodanova grupa, mog trećeg spasioca, gde su me jako toplo primili, dali mi da jedem i tu sam se napokon smirila posle dugog vremena provedenog u nemiru. Tokom noći počeli su trudovi. Probudila sam Slobodana i on mi je doveo babicu, koja je došla u poslednjem momentu. Moj sin se rodio 04.03.1943."

Julijin muž, koji se u to vreme skrivao sa partizanima, nalazio se u šumama Goča, ali je kasnije koristio svaku priliku da obiđe sina i suprugu, koju su dobro skrivali meštani, oblačeći je u seljačku garderobu, sa srpom i drugim poljoprivrednim alatkama u rukama.

Ilan se sada vraća u Izrael da nastavi svoju priču o dobrim ljudima – Srbima.