Kako do svojih imanja

Lukovo, Mrče, Štava – Kad se od Kuršumlije krene gore uz Toplicu, zalazi se u predele velikih brda, ispresecanih rekama i potocima. Slike se smenjuju kao na filmskom platnu i bile bi lepše nego one u Švajcarskoj da je boljih puteva. Kao nestvarno delo ljudskih ruku pred nama se odjednom ukazuje brana, visoka više od 70 metara, čija će ustava stvoriti veštačko jezero, jedno od najvećih u zemlji. Potopiće ono sve gore do Merćeza, pa će biti mnogo koristi za sve ljude ovoga kraje, sve dole do Niša.

A onamo, preko buduće velike vode, ostaće sela Igrište, Rastelica i druga uz administrativnu liniju prema Kosmetu. Naš saputnik Radoljub Vidić, direktor Lukovske banje, kaže za "Politiku"  da je projektom izgradnje gigantske akumulacije "Selova" predviđeno da se izgrade novi savremeni putevi, kako oko budućeg jezera, tako i do svih sela.

– Blizina Kosmeta može da bude samo povoljnost, kako za banju, tako i za one koji žive gore u Trebinju, Mrču, Štavi, Seocu, Babici...

– Vidiš, prijatelju, ovo brdo ispred nas, što se modri od guste šume? To je Bukova glava, visoka, bogme, preko 1.200 metara. E, ono nam je sve: i hranilac, i branilac – veli Ljubisav Milić, koščati brđanin, pred čijom kućom se okupilo nekoliko meštana sela Štave. Kuće Milića su, rekoše, na oko 800 metara nadmorske visine, a od bogatstava sa susednog brda ljudi ovde žive vekovima. Dugačke kubike bukovih drva sretali smo duž Štavske reke celim putem. Kad je njima godina, vele, pečuraka je toliko da čitava porodica može od prodaje toliko da zaradi da obezbedi sve potrebe za godinu dana. Kupine koje ovde rađaju u divljini, nema nadaleko. A oskoruša, divljih jabuka i krušaka – koliko ti duša hoće. Gore, na Pilatovici, koja se penje bogme i na preko 1.700 metara nad morem, borovnica je u izobilju. Bili su ljudi počeli da podižu i plantaže malina, ali...

– Puče ova muka na Kosovu, pa se sada retko ko usuđuje da se sam vere po planinama. A ljudi su ovde, uglavnom, sami – starci i starice, ili neoženjeni momci zašli i u godine – priča drvoseča Milutin Miletić.

On tako zameće priču punu pitanja i pomalo tužnu. Kako to, kažu, ovde da nama teško daju dozvole  da sečemo drva, i svoja i kad plaćamo. "Oni sa druge strane", Albanci sa Kosmeta, tvrde Štavljani, "seku i svoje i naše, s obe strane granice." I kad ih uhvate policajci, dobiju ili ne petnaestak dana zatvora – to je sve.

– Ne valja grešiti dušu – sa Šiptarima nismo imali nikakve sukobe, pa ni za vreme rata – kaže Radiša Vukojičić. – Do tada, bila je svake jeseni ista slika: kolone  Šiptara, sa zabrađenim ženama, išle su ovim drumom u banju i iz nje. Sad ih nema, kao što i nas nema onamo. Eto, ovi iz susednog sela Mrče imaju velika imanja s one strane, a već osmu godinu ne mogu ni da ih obrađuju ni da nešto koriste.

A Mrče je, priča se, mesto gde se nekad topila ruda iz obližnjih rudnika olova, srebra i drugih ruda koje su vadili Sasi, koje je ovamo dovodio kralj Milutin i čiji potomci i danas žive po ovim selima. Kralj je ovde podizao najpre šatore, pa je i brdo Šatorica (1.750) po tome dobila ime, a postoji i lokalitet Kula, gde mu je bio dvorac. Za sina Stevana Dečanskog on je u Štavi podigao crkvu Sv. Mine, koja i danas opstaje i čiju slavu slavi skoro celo selo. Aleksandar Kostić, Rodoljub Gligorijević i Radovan Tanasković, ljudi iz ovog kraja i njegovi hroničari, zapisali su u knjizi "Lukovska banja i okolina" da gotovo u svim ovim naseljima duž administrativne linije žive starosedeoci, koji i u vreme turske viševekovne okupacije nisu poklekli. Krajem 19. veka oni su bili graničari prema tada turskom Kosovu, a među prvima su 1912. krenuli da ga oslobađaju. Nadaju se, vele, da je i ova sada granica veštačka i privremena.