Vodenica melje punom parom

U zaseoku Lug, u predgrađu Bajine Bašte, na samom ušću Rače u Drinu nalazi se stara vodenica – potočara. Radiša Marković, vodeničar, priča da ju je nasledio od oca koji ju je podigao 1945. godine, odmah posle Drugog svetskog rata. Iako je električni mlin bacio vodenice u zaborav, a ovom zanatu doneo epitet – stari, u ovom kraju rade čak tri vodenice, a Radiša Marković kaže da radi zajedno sa svojom ženom i ipak jedva postiže da opsluži sve one koji kod njega dolaze.

Stare drvene vodenice koje su ostale napuštene na rekama širom Srbije dovitljivi trgovci su tokom devedesetih godina počeli  da preuređuju u restorane i u njih mame goste domaćim specijalitetima, ali i romantičnim ambijentom iz "davno prohujalih vremena". Stolovi prekriveni belim čaršavima, kelneri u narodnim nošnjama i sala restorana sva u drvetu, bude kod posetilaca osećaj sigurnosti da je sve baš kao što je nekad bilo i kako su naše "bake spremale".

Međutim, odjednom se nešto promenilo, a pobornici zdrave hrane počeli su sve više da govore o tome da stare vodenice mogu ono što mlin ne daje – da melju zrno krupnije i sitnije.

Radiša Marković, sedamdesetogodišnji vodeničar, priča da je ovu od oca nasleđenu potočaru obnovio i usavršio 1980. godine.

– Neke drvene delove sam zamenio metalnim, inače je sve kako je nekad bilo. Polovina vodenice pripada meni, druga polovina dvojici sinovaca – objašnjava Radiša Marković, koji je radio u Elektrodistribuciji. I danas on pritekne u pomoć prijateljima i komšijama kad nešto treba da se popravi, ili kad otkaže neki električni deo. Za to vreme u vodenici ga zamenjuje njegova žena.

– Ne bismo mogli da i ona ne radi. Kupuju brašno od nas i turisti i domaći, a neki samo zato i dolaze. Bolest je naterala ljude da se vrate tradiciji. Zdravu hranu, kukuruzno brašno, od raži, ječma ili pšenično sa mekinjama traže oni koji su oboleli od šećerne bolesti, holesterola ili su im oboleli bubrezi. Meljem uslužno, ali prodajem i svoje kukuruzno brašno – imam zasejano 15 ari – objašnjava Marković i dodaje da žito ne seje, već kupuje od komšije koji ima odličnu pšenicu.

Ponosan na svoje umeće i potočaru, vodeničar objašnjava da ovaj zanat ne sme da izumre, jer se to dešava onda "kad narod izgubi korene i poreklo".

– Prijatelji mi kažu često: "Vredan si kao donji kamen" – a to je onaj koji sve trpi  ne okrećući se.

 Kamen za mlevenje mora da bude čvrst, kremen, i nabavlja se u Majdanu kod Požege. Sad tražim platno za sitaru, to se teško nalazi – kaže Radiša Marković. Vodeničar se seća kako su kod njega za vreme rata često navraćali razni strani posmatrači, budući da se potočara nalazi na samoj granici sa Bosnom.

– Jednom sam poželeo sam da ih ugostim i ispekao sam proju i pogaču. Bili su oduševljeni. Na kraju su me zbunjeno pitali na šta potočara radi – na gas ili struju? – smeje se Marković.

– Ova vodenica je tradicija i kao takva je važna. Nije bitna vera, ali treba znati ko si. Nedostaje mi što danas nema više da se prođe i kaže ono osnovno "dobar dan". A potrebno je uzajamno poštovanje, prvo u porodici, da se voli i da se napreduje. I nikad da se ne poželi tuđe! – smatra vodeničar.

Ovaj zanat je oduvek bio privatno zanimanje. I u momentu kad se pomislilo da su mlinovi potpuno istisnuli vodenice, one su vaskrsle i opet melju žito na svoj stari, spor i provereno zdrav način.