Воденица меље пуном паром

У засеоку Луг, у предграђу Бајине Баште, на самом ушћу Раче у Дрину налази се стара воденица – поточара. Радиша Марковић, воденичар, прича да ју је наследио од оца који ју је подигао 1945. године, одмах после Другог светског рата. Иако је електрични млин бацио воденице у заборав, а овом занату донео епитет – стари, у овом крају раде чак три воденице, а Радиша Марковић каже да ради заједно са својом женом и ипак једва постиже да опслужи све оне који код њега долазе.

Старе дрвене воденице које су остале напуштене на рекама широм Србије довитљиви трговци су током деведесетих година почели  да преуређују у ресторане и у њих маме госте домаћим специјалитетима, али и романтичним амбијентом из "давно прохујалих времена". Столови прекривени белим чаршавима, келнери у народним ношњама и сала ресторана сва у дрвету, буде код посетилаца осећај сигурности да је све баш као што је некад било и како су наше "баке спремале".

Међутим, одједном се нешто променило, а поборници здраве хране почели су све више да говоре о томе да старе воденице могу оно што млин не даје – да мељу зрно крупније и ситније.

Радиша Марковић, седамдесетогодишњи воденичар, прича да је ову од оца наслеђену поточару обновио и усавршио 1980. године.

– Неке дрвене делове сам заменио металним, иначе је све како је некад било. Половина воденице припада мени, друга половина двојици синоваца – објашњава Радиша Марковић, који је радио у Електродистрибуцији. И данас он притекне у помоћ пријатељима и комшијама кад нешто треба да се поправи, или кад откаже неки електрични део. За то време у воденици га замењује његова жена.

– Не бисмо могли да и она не ради. Купују брашно од нас и туристи и домаћи, а неки само зато и долазе. Болест је натерала људе да се врате традицији. Здраву храну, кукурузно брашно, од ражи, јечма или пшенично са мекињама траже они који су оболели од шећерне болести, холестерола или су им оболели бубрези. Мељем услужно, али продајем и своје кукурузно брашно – имам засејано 15 ари – објашњава Марковић и додаје да жито не сеје, већ купује од комшије који има одличну пшеницу.

Поносан на своје умеће и поточару, воденичар објашњава да овај занат не сме да изумре, јер се то дешава онда "кад народ изгуби корене и порекло".

– Пријатељи ми кажу често: "Вредан си као доњи камен" – а то је онај који све трпи  не окрећући се.

 Камен за млевење мора да буде чврст, кремен, и набавља се у Мајдану код Пожеге. Сад тражим платно за ситару, то се тешко налази – каже Радиша Марковић. Воденичар се сећа како су код њега за време рата често навраћали разни страни посматрачи, будући да се поточара налази на самој граници са Босном.

– Једном сам пожелео сам да их угостим и испекао сам проју и погачу. Били су одушевљени. На крају су ме збуњено питали на шта поточара ради – на гас или струју? – смеје се Марковић.

– Ова воденица је традиција и као таква је важна. Није битна вера, али треба знати ко си. Недостаје ми што данас нема више да се прође и каже оно основно "добар дан". А потребно је узајамно поштовање, прво у породици, да се воли и да се напредује. И никад да се не пожели туђе! – сматра воденичар.

Овај занат је одувек био приватно занимање. И у моменту кад се помислило да су млинови потпуно истиснули воденице, оне су васкрсле и опет мељу жито на свој стари, спор и проверено здрав начин.