Tandemi

Prošli put, u rubrici „Pogledi”, citirao sam „Domovinu” Branka Miljkovića i tom prilikom izostavio da je tu rodoljubivu pesmu napisao zajedno sa Blažom Šćepanovićem. Jednostavno, promaklo mi je da su jednu tako nadahnutu, ličnu i introvertnu pesmu napisala dvojica pesnika. U tandemu, u četiri ruke? Ovaj bizarni podatak je u meni, pored osećanja da sam brzoplet, pokrenuo i neka druga razmišljanja.

Oduvek sam smatrao kako je bavljenje umetnošću strogo individualni čin, nešto sasvim lično i nespojivo sa onim što se odigrava u glavama drugih. Da je suština upravo u tome: biti drugačiji od ostalih, slobodan od uticaja i sposoban da se odupreš bilo čemu što miriše na imitaciju. Čak i kada radiš nešto što je određeno obavezama i zabranama žanra, mora se ostaviti prostor za sopstveni pogled na stvari, za lični pečat.

Ali u ovakvom razmišljanju nastaju teškoće, kada priznate sebi kako se divite delima kao što su romani Iljfa i Petrova ili filmovi braće Koen. Čitajući iznova i iznova dogodovštine Ostapa Bendera ili gledajući po ko zna koji put „Velikog Lebovskog” pitam se kako su dva različita čoveka mogla misliti i osećati kao jedan, kako je moguće da se u opusima tih velikih umetnika nigde ne vidi loš spoj, trenutak nesporazuma, različit pogled na stvari?

Sticajem okolnosti, poznavao sam jedan takav tandem, Jana Kadara i Elmara Klosa, čiji je čehoslovački film „Prodavnica u glavnoj ulici” 1966. dobio Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Kadar je bio prijatelj moga oca, a Klos je šta više bio moj profesor na fakultetu. Kao student, prisustvovao sam 1968. snimanju njihovog filma „Voda nešto nosi”. To mi, međutim, nije mnogo pomoglo da dokučim tajnu stvaranja udvoje.

Ono što mi je upalo u oči bilo je da su oni dijametralno različite ličnosti. Klos, analitičan i mudar, radio je najviše na scenariju i kasnije u montaži, a Kadar, impulsivan i temperamentan, bio je uglavnom sam na setu i bavio se glumcima. Tu i tamo, glava i duša ovog tandema bi se dokačile, Kadar bi vikao, a Klos filozofski mirno prelazio preko toga. Međutim, to nisu bile svađe, još manje je neko nekoga vređao, radilo se sukobima oko pogleda na problem i potrazi za njegovim rešenjem.

Kada stvar posmatram sa vremenske distance, čini mi se da je svaki član tog tandema morao biti svestan svojih vrlina i mana. Klos i Kadar su, očigledno, u onom drugom tražili nešto što sami ne poseduju. Za takvu spoznaju bile su potrebne mudrost i samokritičnost i, rekao bih, ogromna želja da se načini nešto savršeno. Samo je religiozna vera u poslanstvo umetnika mogla svakog od njih toliko ogoliti pred samim sobom.

Snimanje filma „Voda nešto nosi” prekinuto je u avgustu 1968, zbog intervencije snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj. Kadar je emigrirao u Ameriku i tamo samostalno završio taj film, koji nije imao zapaženog uspeha. Snimio je još dva bezvredna naslova i ubrzo umro. Klos je još dugo živeo, ali više nikada nije snimio ni kvadrat filmske trake. Jedan bez drugog bili su obični, osrednji reditelji. Zajedno, predstavljali su genijalni dvojac.

Ponekad mi se čini kako mora biti da su i veliki umetnici, oni koji naoko stvaraju sami, pomognuti od nekog sa strane. Nevidljivog i nepotpisanog, ali ne manje značajnog. Jer, pre nego što delo nastane, umetnik oseća snažnu potrebu da ga nekako sagleda, proveri. Ta faza u stvaralaštvu često je praćena zebnjom, a ponekad i velikim strahom. Sasvim je moguće da je ta druga ličnost, preko koje umetnik shvata šta čini, važan učesnik u odlukama autora. Ona može biti životni partner umetnika, ponekad nekakav bezimeni saradnik ili osoba koja sa umetnošću nema veze.

Jednom me je snimanje odvelo u Zaječar u kome sam proveo nekoliko dana. U hotelskoj kafani, mestu okupljanja lokalnih intelektualaca, pijanaca i ostalih značajnih žitelja tog grada, upoznao sam čoveka koji me je neodoljivo podsećao na Zorana Radmilovića. Ubrzo sam doznao da se radi o njegovom školskom drugu, čoveku koji mu je poslužio kao apsolutna inspiracija u glumi. Predamnom je sedeo kralj Ibi, lično.

Sa zaprepašćenjem sam shvatio kako je ovaj čovek bio druga polovina Zorana. Jedino što on to nije znao. Ili ga nije interesovalo. Ali ono što je, takođe, bilo jasno jeste da slavni glumac nije svoga druga imitirao, nego je dok je stajao na sceni ili ispred kamere, bio prosto – on. Čovek ispred mene bio je umetnički projekat Zorana Radmilovića, lik iz mnogih komada i filmova. Da se izrazim figurativno, bio je njegov model.

Ne postoje umetnici odvojeni od stvarnosti. Ako žele da stvaraju dela koja imaju publiku, oni moraju biti u vezi sa realnošću, u stalnom odnosu sa životom oko njih. Kako to postižu? Preko izaslanika, predstavnika onoga što se podrazumeva pod pojmom – svet oko nas. A ti posrednici su najčešće nepriznati i sasvim nepoznati članovi umetničkih tandema.