Тандеми

Прошли пут, у рубрици „Погледи”, цитирао сам „Домовину” Бранка Миљковића и том приликом изоставио да је ту родољубиву песму написао заједно са Блажом Шћепановићем. Једноставно, промакло ми је да су једну тако надахнуту, личну и интровертну песму написала двојица песника. У тандему, у четири руке? Овај бизарни податак је у мени, поред осећања да сам брзоплет, покренуо и нека друга размишљања.

Одувек сам сматрао како је бављење уметношћу строго индивидуални чин, нешто сасвим лично и неспојиво са оним што се одиграва у главама других. Да је суштина управо у томе: бити другачији од осталих, слободан од утицаја и способан да се одупреш било чему што мирише на имитацију. Чак и када радиш нешто што је одређено обавезама и забранама жанра, мора се оставити простор за сопствени поглед на ствари, за лични печат.

Али у оваквом размишљању настају тешкоће, када признате себи како се дивите делима као што су романи Иљфа и Петрова или филмови браће Коен. Читајући изнова и изнова догодовштине Остапа Бендера или гледајући по ко зна који пут „Великог Лебовског” питам се како су два различита човека могла мислити и осећати као један, како је могуће да се у опусима тих великих уметника нигде не види лош спој, тренутак неспоразума, различит поглед на ствари?

Стицајем околности, познавао сам један такав тандем, Јана Кадара и Елмара Клоса, чији је чехословачки филм „Продавница у главној улици” 1966. добио Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Кадар је био пријатељ мога оца, а Клос је шта више био мој професор на факултету. Као студент, присуствовао сам 1968. снимању њиховог филма „Вода нешто носи”. То ми, међутим, није много помогло да докучим тајну стварања удвоје.

Оно што ми је упало у очи било је да су они дијаметрално различите личности. Клос, аналитичан и мудар, радио је највише на сценарију и касније у монтажи, а Кадар, импулсиван и темпераментан, био је углавном сам на сету и бавио се глумцима. Ту и тамо, глава и душа овог тандема би се докачиле, Кадар би викао, а Клос филозофски мирно прелазио преко тога. Meђутим, то нису биле свађе, још мање је неко некога вређао, радило се сукобима око погледа на проблем и потрази за његовим решењем.

Када ствар посматрам са временске дистанце, чини ми се да је сваки члан тог тандема морао бити свестан својих врлина и мана. Клос и Кадар су, очигледно, у оном другом тражили нешто што сами не поседују. За такву спознају биле су потребне мудрост и самокритичност и, рекао бих, огромна жеља да се начини нешто савршено. Само је религиозна вера у посланство уметника могла сваког од њих толико оголити пред самим собом.

Снимање филма „Вода нешто носи” прекинуто је у августу 1968, због интервенције снага Варшавског пакта у Чехословачкој. Кадар је емигрирао у Америку и тамо самостално завршио тај филм, који није имао запаженог успеха. Снимио је још два безвредна наслова и убрзо умро. Клос је још дуго живео, али више никада није снимио ни квадрат филмске траке. Један без другог били су обични, осредњи редитељи. Заједно, представљали су генијални двојац.

Понекад ми се чини како мора бити да су и велики уметници, они који наоко стварају сами, помогнути од неког са стране. Невидљивог и непотписаног, али не мање значајног. Јер, пре него што дело настане, уметник осећа снажну потребу да га некако сагледа, провери. Та фаза у стваралаштву често је праћена зебњом, а понекад и великим страхом. Сасвим је могуће да је та друга личност, преко које уметник схвата шта чини, важан учесник у одлукама аутора. Она може бити животни партнер уметника, понекад некакав безимени сарадник или особа која са уметношћу нема везе.

Једном ме је снимање одвело у Зајечар у коме сам провео неколико дана. У хотелској кафани, месту окупљања локалних интелектуалаца, пијанаца и осталих значајних житеља тог града, упознао сам човека који ме је неодољиво подсећао на Зорана Радмиловића. Убрзо сам дознао да се ради о његовом школском другу, човеку који му је послужио као апсолутна инспирација у глуми. Предамном је седео краљ Иби, лично.

Са запрепашћењем сам схватио како је овај човек био друга половина Зорана. Једино што он то није знао. Или га није интересовало. Али оно што је, такође, било јасно јесте да славни глумац није свога друга имитирао, него је док је стајао на сцени или испред камере, био просто – он. Човек испред мене био је уметнички пројекат Зорана Радмиловића, лик из многих комада и филмова. Да се изразим фигуративно, био је његов модел.

Не постоје уметници одвојени од стварности. Ако желе да стварају дела која имају публику, они морају бити у вези са реалношћу, у сталном односу са животом око њих. Како то постижу? Преко изасланика, представника онога што се подразумева под појмом – свет око нас. А ти посредници су најчешће непризнати и сасвим непознати чланови уметничких тандема.