Sfinga bez tajne ili anatomija spektakla

Tri koncertne bine "Rolingstonsa" kruže Evropom; apartman od sedam hiljada evra po danu spreman je za Mika Džegera, a čekaće ga kraj kreveta željenih sedamnaest pepeljara. Ovo je samo delić iz mora informacija, trivijalnih ili apsurdnih, koje prate velike medijske spektakle. Samo za naše oči bio je sačuvan i detalj da će pre izlaska na binu a posle napuštanja helikoptera "Pepersi" svratiti u sobu za meditaciju – samo za oči nekoliko miliona nas. Deo identičnog informativnog dekora svakako je i podatak da muzički festival "Egzit" nakon što je proglasio sopstvenu državu – uvodi sopstvenu valutu, ili stidljiva a brzo demantovana najava da bi novi nacionalni filmski festival mogao posetiti Vudi Alen lično.

Obećanja i najave, golicanje mašte i preuveličavanje efekata deo su za Srbiju novog fenomena koji prilično nezgrapno poistovećuje kulturu i estradu: u pitanju je atmosfera pretpremijere. Princip je jednostavan: umesto da se otkrivaju tajne, otkriva se postojanje tajne. Slično kao u slučaju dečaka-čarobnjaka. Trenutni mamac čitaocima Harija Potera je sam naslov sedme knjige, enigmatičan i neprevodiv za svakog ko ne zna zaplet – a ne zna ga niko, jer nema povlašćenog čitaoca koji će knjigu pročitati prvi. Zahvaljujući nemilosrdnim uslovima medijske kampanje, u neznanju i iščekivanju svi su jednaki. No zato su ljubitelji junaka i fenomena već odavno uredno obavešteni da je završnica romanesknog serijala o Hariju Poteru pohranjena u sefu autorke.

Medijsko "draženje" publike pred velike kulturne događaje i značajne promocije nije samo obavezni deo marketinga, nego i strategija buđenja radoznalosti i podsticanja gladi. Ali uslovi tajne i iznenađenja nisu isti za sve sfere kulture. Uprkos višednevnom opsađivanju srebrnog ekrana i žućkasto-rozikaste štampe kakvu često pokušava habjanizovana domaća paraknjiževnost, bivša seksualna revolucionarka Erika Džong svojih vorholovskih "petnaest minuta slave" na tlu Srbije teško da će pretvoriti u dugo prijateljstvo sa ovdašnjom čitalačkom publikom. Njen dolazak u Beograd je, možda kao i Džegerov, kamuflirani oproštaj od scene, jer se čini da su ovamo došli tek onda kad su shvatili da nemaju kuda da odu.

Iako medijski predočeni kao zabavljački, estradni fenomeni iz iste kategorije, Džegera i Džongovu presudno i neopozivo razlikuje mera popularnosti. Broj ne baš jeftinih karata puštenih u prodaju za tri koncerta decenije zakazana u tri nedelje bar je trostruko veći od broja srpskih čitalaca "Da Vinčijevog koda", možda uporediv jedino sa srpskim tiražom celokupnog serijala o Poteru, a za Eriku Džong sasvim sigurno nedostižan. Naročito je apsurdno broj fanova "Stonsa", "Pepersa" i Čolića porediti sa brojem čitalaca domaće proze – one književne, koja nema dodirnih tačaka sa erotskom parafeljtonistikom. Kondicione pripreme srpskih pisaca za napore pisanja, objavljivanja i promovisanja nemaju isti značaj kao pretkoncertni rituali Džegera i družine: nevažno je šta Goran Petrović jede pred književno veče i kako se zove mačka Radovana Belog Markovića jer njihove knjige zanimaju ograničeni čitalački krug koji je imun na triviju. Njihovi bilbordi, čak i ako im se dodaju oni pikantni Basarini sa objavom izdaje, malobrojni su da bi premrežili medijsko nebo. Septembarska premijera najnovije knjige Vudija Alena dobiće daleko manje prostora nego što bi dobilo njegovo julsko ukazanje nad Novim Sadom – iako je antologijska priča "Epizoda Kugelmas" možda važnija za istoriju savremene književnosti nego njegova filmografija za istoriju kulture. Međutim, pozorišne i muzičke smotre iz "belef-bitef" paradigme mogu profitirati iz golicave i provokativne ambiciozne medijske kampanje, već i samom činjenicom da će njihova vizuelna atraktivnost udovoljiti probuđenoj gladi onako kako književnost, neugledna poput Pepeljuge, nikad neće moći.

U jednoj priči Oskara Vajlda ojađeni glavni junak je nesrećno zaljubljen u ženu sa tajnom, misterioznu udovicu koja se krije po iznajmljenim stanovima i pod lažnim imenima. "Žene treba voleti, a ne razumeti", lakonski mu kaže njegov cinični slušalac, alter ego pisca. Dotična dama je samo "sfinga bez tajne", objašnjava on, strasno zaljubljena u tajnovitost i manično misteriozna. Uprkos tome što se enigma zagonetne žene na kraju priče dešifruje uz pomoć cinizma, čitaocu u pamćenju ostaje jedna kratka rečenica zaljubljenog junaka: "Da bih voleo, moram da verujem".

Nakon glamuroznih i mistifikatorskih pretpremijernih efekata veoma često sledi postfestum bluz: nevesele završnice spektakularnog rok nastupa u blatu i gužvi, izdašno dotirani spektakl vokalnog soliste pretvoren u lekciju iz marketinga umesto u muzički događaj, izostanak filmskih priznanja i sportskih trofeja čija je navodna izvesnost svesrdno medijski podgrevana.

Medijski i više nego eksponiran Oskar Vajld znao je dobro rad ljudske duše: da bismo zavoleli, potrebna je tajna, ali se istinska ljubav gradi na poverenju. Možda je samo on bio dovoljno ciničan da to i kaže.