Tricikl za penzionere

Sve u šesnaest, kako to često kažemo, sa ekrana slušam poznat pripev, istu melodiju ali sa izmenjenim stihovima:

Jednog dana rešio moj deda,

Da mi kupi sve što meni treba.

Slušam, a ne hajem – još se žalim što pretrpani tzv. reklamni blokovi ruže program i odvlače pažnju od...šta ja znam, Grandovih kolibrića ili ptičica iz šljivara,tome slično i tako dalje, vele. Ali učas misao zbuni: dok sam bio tata i ja sam kolibrisao sa ćerkama i sinovima, ali reči pesme, na istu melodiju, bile su drugačije i „išle” su ovako:

Jednog dana rešio moj tata

Za rođendan da mi kupi brata.

I kupovao sam, naseo sam na ljupku pesmičicu, a težak, potom, dužnički život „na rate”. Sad se zbunim: eto, postao sam deda i čekam unuke da dođu, da im kupim sve što njima treba. Dabome, tako to ide, dok sam ja menjao „status” i od tate postajao deda, promenio se i položaj oca-radnika, te sam dopao stanja i zvanja dede-penzionera. Takođe, i dede kojemu unučad ljupko pjevuši pjesmuljak: kupuj, deda, sve što meni treba! A tražena kupovina može lako da bude obavljena, treba deda samo da uzme unuče za ruku, da odšeta do bančice-majčice,obrati se šalterskoj službi i preuzme, na svoje ime i svoje godine, keš za seniore,tako rekoć za poneti.

Podseti me ova stara pesma u savremenoj, društvenoj i ekonomskoj obradi, na znane stihove o babu i unuku,one kada na teferiču stari deka upita unuka dal’da mu kupuje krasne toke za prsluke, sablje dimiskije il’kuburu srebrom prošaranu, a deran će:

Kupi mi, babo, kupi – pečenja jarećeg!

Slušam jedne, pa se prisećam drugih stihova, sve u rimi il’sliku, i mislim kako je i onaj nesrećni pesnik što je deci (i dedama ter njihovim babama) namenio onoliko lepih stihova, kako su i poznati stihovi–naravoučenija:

Od kolevke,pa tamo, sve do – ne smem ni da reknem – groba,sada već dozreli za promene, i danas bi, u vremenu mladih djedova i lijepih baka, a nestašne unučadi, morali da glase u završnici:

Najlepše je penzionersko doba.

I za tu savremenu obradu već poslovičnih stihova Zmaja Jove,postoji opravdanje i – sociološka analiza koja objašnjava „položaj penzionera”, takođe i njegove dece, dakako: i unučadi, sve nas zatečenih, životom i brigama, u savremenom društvu, tj. ovom, našem „položaju”, podržanom od stihova i obrada starih pesama. Jer, evo, dok uz Politiku i TVreklame razgledam jedan šareni flajerčić što sam ga netom iščupao iz poštanskog sandučeta, još više se trznem od zvonkoga poziva, jer glas sa hartije dozivlje: Penzioneri (pa čak tri uskličnika, divite se penzionerima!!!)

Na 12 mesečnih rata od penzije (opet tri znaka divljenja ratama od penzije:!!!)

možete da kupite: novi bicikl (sa tri uzvičnika, !!!). I to bicikl – na biranje: kao tricikl,uz šta sleduju: roler patike, kaciga, više vrsta štitnika. Pa, navalite, penzioneri! Sećam se, kako sam – davno – i ja sa mojim dedom biciklom vozikao uz jagodinsku rečicu-belicu,a sa ocem niz istarsku belu cestu,od Pule do Medulina, noni u posetu. I sve to bez pečenja jarećeg, i bez stihova bančice-majčice,bez tricikla i kacige, bez štitnika i roler patika. Okuražio se današnji deda, i on bi da skoči i uzjaše biciklo, ali – pitam se, pitam: zašto triciklo? I sva oprema koja više sleduje vragolastim unucima? I dok okom prelistava gromoglasni poziv sa flajerčića, otkrivam novu ponudu za dede-penzionere (sa tri uskličnika), sve nekako dedi i babi namenjenu: kupujte, vele flajeraši,pa zorno (slikom) i rečima (poimence) navode: uz učešće (minimalno) i ratu (ko šiša broj rata), deda može skoknuti do advertajzingovanog dućanai otkupiti, sebi i babi (dal’i deci ili unucima svojim?), krasan dubak,pa manji tricikl,i još: kolica, krevetac, hranilicu (za manju unučad).

Ovi zvučni i pisani dokumenti, potekli iz našeg vremena i ovoga društva, iz životnoga okruženja ne samo penzosa no i druge, pa i treće generacije naslednika njihovih, pouzdanije i jasnije, dramatičnije i argumentovanije kazuju reč-dve o vremenu našem, o životu kakav smo skrojili sebi i potomstvu, kako – zapravo – kuća naša, i soliter države naše, dakako, stoje položena na trošne temelje i krhka leđa penzionera-bicikliste, triciklaša i – slutim – još uvek mlađahnih i nestašnih dedova. Jer, šta će njima, te krevetac, te hranilica, te dubak, te kolica? Uredu, jasno je: sve će to deci i unučadi otpraviti. Ali, i penzosi imaju dušu, vele u narodu: i nemoj, babo, a da ne pogledaš na ponudu s flajera, i tebe se tiču, i kolica i dubak! Jer, ako je sada penzionersko doba izašlo na najlepše i najodgovornije, ono je – još – i najmoćnije doba, i pred decom, i pred unucima. I pred društvom i državom: brigo moja, pređi na penzose!