Трицикл за пензионере

Све у шеснаест, како то често кажемо, са екрана слушам познат припев, исту мелодију али са измењеним стиховима:

Једног дана решио мој деда,

Да ми купи све што мени треба.

Слушам, а не хајем – још се жалим што претрпани тзв. рекламни блокови руже програм и одвлаче пажњу од...шта ја знам, Грандових колибрића или птичица из шљивара,томе слично и тако даље, веле. Али учас мисао збуни: док сам био тата и ја сам колибрисао са ћеркама и синовима, али речи песме, на исту мелодију, биле су другачије и „ишле” су овако:

Једног дана решио мој тата

За рођендан да ми купи брата.

И куповао сам, насео сам на љупку песмичицу, а тежак, потом, дужнички живот „на рате”. Сад се збуним: ето, постао сам деда и чекам унуке да дођу, да им купим све што њима треба. Дабоме, тако то иде, док сам ја мењао „статус” и од тате постајао деда, променио се и положај оца-радника, те сам допао стања и звања деде-пензионера. Такође, и деде којему унучад љупко пјевуши пјесмуљак: купуј, деда, све што мени треба! А тражена куповина може лако да буде обављена, треба деда само да узме унуче за руку, да одшета до банчице-мајчице,обрати се шалтерској служби и преузме, на своје име и своје године, кеш за сениоре,тако рекоћ за понети.

Подсети ме ова стара песма у савременој, друштвеној и економској обради, на знане стихове о бабу и унуку,оне када на теферичу стари дека упита унука дал’да му купује красне токе за прслуке, сабље димискије ил’кубуру сребром прошарану, а деран ће:

Купи ми, бабо, купи – печења јарећег!

Слушам једне, па се присећам других стихова, све у рими ил’слику, и мислим како је и онај несрећни песник што је деци (и дедама тер њиховим бабама) наменио онолико лепих стихова, како су и познати стихови–наравоученија:

Од колевке,па тамо, све до – не смем ни да рекнем – гроба,сада већ дозрели за промене, и данас би, у времену младих дједова и лијепих бака, а несташне унучади, морали да гласе у завршници:

Најлепше је пензионерско доба.

И за ту савремену обраду већ пословичних стихова Змаја Јове,постоји оправдање и – социолошка анализа која објашњава „положај пензионера”, такође и његове деце, дакако: и унучади, све нас затечених, животом и бригама, у савременом друштву, тј. овом, нашем „положају”, подржаном од стихова и обрада старих песама. Јер, ево, док уз Политику и ТВрекламе разгледам један шарени флајерчић што сам га нетом ишчупао из поштанског сандучета, још више се трзнем од звонкога позива, јер глас са хартије дозивље: Пензионери (па чак три ускличника, дивите се пензионерима!!!)

На 12 месечних рата од пензије (опет три знака дивљења ратама од пензије:!!!)

можете да купите: нови бицикл (са три узвичника, !!!). И то бицикл – на бирање: као трицикл,уз шта следују: ролер патике, кацига, више врста штитника. Па, навалите, пензионери! Сећам се, како сам – давно – и ја са мојим дедом бициклом возикао уз јагодинску речицу-белицу,а са оцем низ истарску белу цесту,од Пуле до Медулина, нони у посету. И све то без печења јарећег, и без стихова банчице-мајчице,без трицикла и кациге, без штитника и ролер патика. Окуражио се данашњи деда, и он би да скочи и узјаше бицикло, али – питам се, питам: зашто трицикло? И сва опрема која више следује враголастим унуцима? И док оком прелистава громогласни позив са флајерчића, откривам нову понуду за деде-пензионере (са три ускличника), све некако деди и баби намењену: купујте, веле флајераши,па зорно (сликом) и речима (поименце) наводе: уз учешће (минимално) и рату (ко шиша број рата), деда може скокнути до адвертајзингованог дућанаи откупити, себи и баби (дал’и деци или унуцима својим?), красан дубак,па мањи трицикл,и још: колица, креветац, хранилицу (за мању унучад).

Ови звучни и писани документи, потекли из нашег времена и овога друштва, из животнога окружења не само пензоса но и друге, па и треће генерације наследника њихових, поузданије и јасније, драматичније и аргументованије казују реч-две о времену нашем, о животу какав смо скројили себи и потомству, како – заправо – кућа наша, и солитер државе наше, дакако, стоје положена на трошне темеље и крхка леђа пензионера-бициклисте, трициклаша и – слутим – још увек млађахних и несташних дедова. Јер, шта ће њима, те креветац, те хранилица, те дубак, те колица? Уреду, јасно је: све ће то деци и унучади отправити. Али, и пензоси имају душу, веле у народу: и немој, бабо, а да не погледаш на понуду с флајера, и тебе се тичу, и колица и дубак! Јер, ако је сада пензионерско доба изашло на најлепше и најодговорније, оно је – још – и најмоћније доба, и пред децом, и пред унуцима. И пред друштвом и државом: бриго моја, пређи на пензосе!