I Marica je bila mladobosanka

Kraljevo – „Moja baba Marica Spasić bila je mladobosanka, čak učesnica u pripremi sarajevskog atentata, ali nije jedina heroina koja je ostala nepoznata... Imalo je još mladobosanaca koji su, zbog situacije na Balkanu posle Prvog svetskog rata a kasnije u Jugoslaviji za vreme komunizma, o tome retko, samo rođacima pričali.”

Tako Zoran Pavićević iz Kraljeva, penzioner, bivši padobranac sa oko tri hiljade skokova, dugogodišnji reprezentativac Jugoslavije u ovom sportu, počinje priču o Marici Spasić, rođenoj Karadžić. Ova sarajevska učiteljica, prema priči Pavićevića, nije bila samo učesnica u organizaciji atentata na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda već i nosilac Albanske spomenice pošto je sa srpskom vojskom prešla Albaniju i u pobedničkom jurišu sa ratnim drugovima vratila se u domovinu.

Zoran nam prvo objašnjava da su njegovoj majci Stani, iz sela Čedova kod Sjenice, bili ujaci Jovo i Sava Spasić. Jovo se oženio Maricom, pa je tako kao dalju rođaku, to jest babu, upoznao i imao priliku da sa njom vodi duge razgovore pre više od tri decenije.

Tu priču je dobro zapamtio, kao i Maričinu zanimljivu biografiju. Kaže da se ona do udaje prezivala Karadžić a te 1914. godine bila je maturantkinja sarajevske preparandije (učiteljske škole, prim. M. D.) i družila se tih đačkih dana sa Nedeljkom, Gavrilom, Trifkom, Vasom, Danilom, Miškom, braćom Kerović... Tako je i znala za pripremu atentata, čak učestvovala u tome.

– To mi je, odlično se sećam, pričala pre više od tri decenije. Iako sam je do njenog dolaska na odmor u Matarušku Banju samo jednom video pismom smo se dogovorili da je čekam na železničkoj stanici u Kraljevu. Odatle sam je otprtio u banju i tamo je posećivao. Dugo smo pričali pa mi se poverila da je u periodu planiranja atentata kod nje na čuvanju bio pištolj Nedeljka Čabrinovića, ali ne i ona bomba koju je na vozilo bacio. Na dan atentata Marica nije bila u Sarajevu već je kao maturantkinja krenula vozom na ekskurziju u Metković. Tokom vožnje su ona i još dve devojke, takođe mladobosanke, pevale pa tako i na stanici u Metkoviću. Na njihovu pesmu, pričala mi je, na stanici je reagovao šef govoreći naredbodavno: ,Ćutite, ne znate šta se desilo'. ’I, mi smo tako doznale da je atentat uspeo i zapevale smo još jače’– prepričava nam Maričinu priču Zoran Pavićević.

Zoran kaže da mi se pohvalila kako su ih Gavrilo i drugovi tokom suđenja sakrili, njen identitet nisu otkrili, ali joj je od osvetnika, osim sestre, ipak, cela familija stradala. Ona je, tih opasnih dana, prebačena u Srbiju, a Muhamed Mehmedbašić je pobegao u Crnu Goru.

U Srbiji do rata, odnosno početka povlačenja srpske vojske, bila je učiteljica u Prizrenu, odakle kreće u zbeg preko Prokletija i Albanije. Po povratku i oslobađanju otadžbine Marica se našla na doškolovanju u Francuskoj, gde i upoznaje kasnijeg supruga Jova, koji je tu, takođe, bio ’školarac' sa odličjem Albanske spomenice. Posle su oni dugo službovali i živeli u Negotinu. Imali su sina Krunoslava Spasića, koji je doktorirao na Sorboni. Tamo je i predavao, a od francuskog predsednika Miterana bio je odlikovan Ordenom legije časti.

– Danas, nažalost, nema živih koji bi o biografiji ove heroine ispričali još detaljniju priču, a nema ni nekih dokumenata – kaže Zoran Pavićević, dodajući da je Marica Spasić doživela duboku starost, živela je sve do 1991. godine, kada je umrla u Beogradu.