И Марица је била младобосанка

Краљево – „Моја баба Марица Спасић била је младобосанка, чак учесница у припреми сарајевског атентата, али није једина хероина која је остала непозната... Имало је још младобосанаца који су, због ситуације на Балкану после Првог светског рата а касније у Југославији за време комунизма, о томе ретко, само рођацима причали.”

Тако Зоран Павићевић из Краљева, пензионер, бивши падобранац са око три хиљаде скокова, дугогодишњи репрезентативац Југославије у овом спорту, почиње причу о Марици Спасић, рођеној Караџић. Ова сарајевска учитељица, према причи Павићевића, није била само учесница у организацији атентата на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда већ и носилац Албанске споменице пошто је са српском војском прешла Албанију и у победничком јуришу са ратним друговима вратила се у домовину.

Зоран нам прво објашњава да су његовој мајци Стани, из села Чедова код Сјенице, били ујаци Јово и Сава Спасић. Јово се оженио Марицом, па је тако као даљу рођаку, то јест бабу, упознао и имао прилику да са њом води дуге разговоре пре више од три деценије.

Ту причу је добро запамтио, као и Маричину занимљиву биографију. Каже да се она до удаје презивала Караџић а те 1914. године била је матуранткиња сарајевске препарандије (учитељске школе, прим. М. Д.) и дружила се тих ђачких дана са Недељком, Гаврилом, Трифком, Васом, Данилом, Мишком, браћом Керовић... Тако је и знала за припрему атентата, чак учествовала у томе.

– То ми је, одлично се сећам, причала пре више од три деценије. Иако сам је до њеног доласка на одмор у Матарушку Бању само једном видео писмом смо се договорили да је чекам на железничкој станици у Краљеву. Одатле сам је отпртио у бању и тамо је посећивао. Дуго смо причали па ми се поверила да је у периоду планирања атентата код ње на чувању био пиштољ Недељка Чабриновића, али не и она бомба коју је на возило бацио. На дан атентата Марица није била у Сарајеву већ је као матуранткиња кренула возом на екскурзију у Метковић. Током вожње су она и још две девојке, такође младобосанке, певале па тако и на станици у Метковићу. На њихову песму, причала ми је, на станици је реаговао шеф говорећи наредбодавно: ,Ћутите, не знате шта се десило'. ’И, ми смо тако дознале да је атентат успео и запевале смо још јаче’– препричава нам Маричину причу Зоран Павићевић.

Зоран каже да ми се похвалила како су их Гаврило и другови током суђења сакрили, њен идентитет нису открили, али јој је од осветника, осим сестре, ипак, цела фамилија страдала. Она је, тих опасних дана, пребачена у Србију, а Мухамед Мехмедбашић је побегао у Црну Гору.

У Србији до рата, односно почетка повлачења српске војске, била је учитељица у Призрену, одакле креће у збег преко Проклетија и Албаније. По повратку и ослобађању отаџбине Марица се нашла на дошколовању у Француској, где и упознаје каснијег супруга Јова, који је ту, такође, био ’школарац' са одличјем Албанске споменице. После су они дуго службовали и живели у Неготину. Имали су сина Крунослава Спасића, који је докторирао на Сорбони. Тамо је и предавао, а од француског председника Митерана био је одликован Орденом легије части.

– Данас, нажалост, нема живих који би о биографији ове хероине испричали још детаљнију причу, а нема ни неких докумената – каже Зоран Павићевић, додајући да је Марица Спасић доживела дубоку старост, живела је све до 1991. године, када је умрла у Београду.