Sloboda za Voju

Šta uraditi sa Vojislavom Šešeljem, njegovom robijom i slobodom? Vlast u Srbiji ne zna odgovor na to, doista složeno pitanje. I Rasim Ljajić je više postavljao pitanja javnosti nego što je odgovarao novinaru B 92. Aman ljudi, šta da radimo? Garancije, kakve garancije kad ih vojvoda neće! Nema nanogice, nema kućnog pritvora. Kako da mu se zabrani bavljenje politikom, kad se ovde time bavi sve što hoda.

Vlada ima nedelju dana vremena da odgovori Tribunalu oko tih garancija. Ono jest, haške sudije su zabrljale više nego što se moglo. U svom sužanjskom mazohizmu, Šešelj ih je zaludeo do granica podnošljivosti. Niti znaju zbog čega bi ga držali tamo gde sada jeste, niti kako da ga puste, a da sačuvaju čast za koju veruju da još postoji. U svemu tome, Šešelj je sve više Don Kihot svoje neverovatne životne priče. Čovek koji nije potreban ni onima koji ga drže na robiji, ni ovima koji bi mu garantovali kontrolisanu slobodu. Nije rasturio Tribunal, ali je svakako obesmislio proces u kome je bio njihova žrtva i sopstveni junak.

Kao da ni jedni ni drugi ne znaju s kim to imaju posla. Uglavnom se zna da mogući povratak Šešelja u Srbiju ne donosi nikakav politički zemljotres. Kao što reče Žarković, niti je on isti iz vremena kad je otišao, niti će nas takve ovde zateći. To je možda dobro predskazanje potresa manjeg intenziteta, uz izvesne neprijatnosti za nosioce vlasti, izašle ispod Vojinog šinjela. Osim ako bi neko garantovao da će uslovno oslobođeni sužanj ćutati kad se vrati, i baviti se decom i unučićima.

Ali, onda to ne bi bio on, ili ono što je od njega, posle izolacije od 11 godina i tri meseca ostalo kao suština lika i dela.

Vlada Srbije, dakle, ima skoro nerešiv problem: da isporuči garancije koje su izvan njene objektivne moći. To jest, da obeća ono što neće moći da kontroliše, niti da obezbedi silama legitimne prinude. Ako Hag pošalje Šešelja kući, nezamisliv je nastavak torture kućnim pritvorom. Ne zna se šta bi vlast preduzela da kontroliše Šešeljev politički govor i otrov koji neizbežno dolazi kao reakcija na „izdaju” njegovih najboljih štićenika. Uostalom, njima je pisao „testament” kad ja pre nekoliko godina odlučio da lično sebe umori glađu, jer mu ne dopuštaju da se brani sam.

Šešelj je izgubio, ili možda dobio sve ove godine, dokazujući smisao i besmisao pravde na osnovu raspodele globalne moći. Kao pravnik on zna da se sve to u čemu se našao i iz čega ne želi da izađe bez ličnog poimanja pobede, zasniva na sili i moći. Kao što je njegova bilo kakva sloboda, posle svega, nezamisliva bez pokušaja države da je ograniči koliko joj se naloži iz „centrale”.

U svom traganju za pravdom, koje se još okončava robijom, vojvoda se oprobao u potenciranju apsurda, izvrgavanju ruglu, dodatnim kaznama zbog nepoštovanja suda. U pokušaju da čitav sistem prikaže kao grotesku, građevinu zasnovanu na licemerju i sirovoj dominaciji jačih, da ismeje sve što se može ismejati, da svoju nespornu duhovitost u samome sebi sukobi sa neotklonjivim ideološkim konzervatizmom.

To ga je, naravno, mnogo koštalo, narušio je zdravlje, ali je i dalje kotrljao onaj Sizifov kamen prema vrhu, ne znajući gde je vrh, niti da li ga uopšte ima. Ma kolike i kakve bili jadikovke Rasima Ljajića o „vrućem krompiru”, mora se zameriti vlasti što je poslednjih godina zaboravila Šešelja i njegovu golgotu, verujući nekako da će se slučaj bezbolno okončati, sam po sebi.

E pa, izgleda da neće.

Najmanje što je mogla, država je svojim kanalima morala da traži bezuslovno puštanje Vojislava Šešelja na slobodu. Bez nanogica, narukvica, limitiranja političke slobode i kućnog pritvora. Jednostavno, boreći se na svoj način, on je odležao svoje, i još poklonio svetu koju godinu više, ako se vreme dato za život uopšte može poklanjati.

Nikada nisam bio u dobrim odnosima sa Šešeljem, niti sam imao simpatije za njegove političke ideje, ali smo se i pored toga sretali. Negde u junu 1996, posle intervjua, doručkovali smo u zemunskoj Kapetaniji, prisutan beše i sadašnji predsednik Nikolić. Atmosfera je bila korektna, na poklon sam dobio i jednu ogromnu knjigu, proizvod aktuelne Šešeljeve skribomanije. Sa posvetom, naravno.

Posle toga, susreta i intervjua više nije bilo. Ali, često je bio moja tema. Čovek je naprosto stvoren kao novinski i književni lik, originalni javni fenomen, junak komedije, tragedije, farse. Žanrovski neomeđen.

I sada treba da se vrati uz garanciju vlasti, gde su ljudi kojima je on bio politički otac u njihovim ranim radovima. Ne bih rekao da se Toma i Vučić plaše dolaska svog mentora, niti postoji mogućnost da im on preterano naudi, mada će se svakako potruditi. Ali, za pouzdano zdravlje ovog političkog prostora, valjalo bi ostaviti Voji iz Sheveningena da bude to što jeste, i što jedino može da bude.

Bez toga ničija, pa ni Šešeljeva sloboda neće imati značaja.