Srpski vajari su žilavi

U izuzetnom ambijentu Kuće kralja Petra I u Beogradu nedavno je održana godišnja „Izložba vajara Srbije 2014”,kao najveća manifestacija iz oblasti vajarstva u regionu. Ove sezone predstavilo se 65 vajara sa 120 radova izloženih ne samo u galerijskom prostoru Kuće kralja Petra, već i u bašti koja je bar na dve nedelje pretvorena u mini-park skulptura. Raznovrsnost dela i instalacija u prostoru predstavila je različite pristupe autora, a o dometima ovakve manifestacije predsednik vajarske sekcije ULUS-a, Rade Marković kaže:

– Ideja godišnje izložbe vajara Srbije u organizaciji vajarske sekcije ULUS-a već treću godinu i Udruženja vajara Srbije, od ove godine, jeste da prikaže sliku vajarske scene, a da pritom ne sudi,već da poštuje stvaralačku energiju autora. Naša želja je bila da predstavimo što veći broj dela i pomognemo prezentaciju vajarskog rada u ovim (ni prethodna vremena nisu bila bolja) za vajare vrlo nepovoljnim uslovima. O odjecima u javnosti može se govoriti kroz par godina jer ovi procesi koje smo pokrenuli, a koji imaju želju da skulpture u ubrzanoj urbanizaciji Beograda učestvuju i čak pomognu profilisanju grada kao moderne evropske metropole, zahtevaju vreme i pomoć društva.

Na pitanje u kakvoj je situaciji danas domaća skulptura, naš sagovornik odgovara:

– Reči Lazara Trifunovića iz 1970. godine bile su: „Potreba da se u ovom trenutku osvetli srpska savremena skulptura izazvana je mnogim razlozima. Pre svega njenim potisnutim i zaptivenim položajem koji represivno deluju na njen život, unosi apatiju, malaksalost i pesimizam, pa samim tim koči i ne podstiče dovoljno njene prave stvaralačke snage… U našem društvu mesto likovnih umetnosti još uvek nije nađeno… Položaj skulpture još je teži jer ona traži zamašne investicije, prave i skupe materijale, razna tehnička izvođačka sredstva, mašine, aparate itd”. Dodaću da se situacija nije promenila, a autori ipak uspevaju da realizuju ideje. Srpski vajari su veoma prilagodljivi, da ne kažem žilavi i uspevaju da svoje zamisli ostvare u odgovarajućim materijalima. Teme su različite, od angažovanih radova, figuracije, apstrakcije, zauzimanja prostora uključivanjem vazduha kao materijala, do marginalne umetnosti kao forme.

Na opasku da se stiče utisak da je malo vajarskih dela postavljeno u javnom prostoru i nedoumice da li je razlog samo u parama, replicira Marijana Popović, potpredsednica Udruženja vajara Srbije, skulptorka i jedan od organizatora nedavne izložbe:

– U Srbiji još uvek ne postoji ozbiljna strategija, niti povezanost na institucijalnom nivou između umetnosti i arhitekture, pejzažne arhitekture, urbanista itd. Pojedinačni projekti koji se realizuju ad hok, i na našu žalost ne tako retko, pod sumnjivim okolnostima, bez otvorenih konkursa i mogućnosti da svi participiraju, čine privid da se u stvari nešto ipak događa. Finansijska sredstva jesu jedan od ključnih faktora za izvođenje skulpture u prostoru, ali ne i jedini. Postoji niz birokratskih komplikacija koje se ponekad čine teže od pronalaženja sredstava. Upravo zbog takvih okolnosti vajarska sekcija ULUS-a pokušava svojim aktivnostima i projektima da približi javnosti potrebu za skulpturom. Tako ćemo 17. jula ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić” prikazati dvadesetak dela u prostoru, kao i izložbu bilborda na kome su skulpture foto-montažom ubačene u određene javne prostore, pa će publika moći da sagleda kako bi pojedina mesta mogla da dobiju potpuno nov estetski sadržaj. To će biti i predlog gradu Beogradu za uređenje javnih prostora.

Ostaje otvoreno pitanje kako podsticati mlade talente da vajaju u teškim vremenima:

– Najbolji podsticaj za umetnika je otvaranje mogućnosti da stvara i svoj rad prikaže javnosti. Vajarska sekcija ULUS-a i Udruženje vajara Srbije već duže vreme rade na uspostavljanju i promociji jake i raznovrsne vajarske scene. U protekle dve godine realizovali smo izložbe u Kruševcu, Paraćinu, Apatinu, Smederevu, Kraljevu, Novom Sadu, Baru i niz izložbi u Beogradu. Organizovanjem postavki po celoj Srbiji pružili smo priliku kolegama iz lokalnih udruženja u svim gradovima, da se priključe i izlažu sa nama, i zabeleže bar jednu grupnu izložbu u toku godine. Vajari koji žive i rade u unutrašnjosti su skrajnuti od dešavanja u Beogradu. Trudimo se da uvek podržimo autorski rad i autentičnost, tako da su izbori materijala baš oni koje sami umetnici doživljavaju kao najbolje – objašnjava Marijana Popović.

Biljana Lijeskić