Српски вајари су жилави

У изузетном амбијенту Куће краља Петра I у Београду недавно је одржана годишња „Изложба вајара Србије 2014”,као највећа манифестација из области вајарства у региону. Ове сезоне представило се 65 вајара са 120 радова изложених не само у галеријском простору Куће краља Петра, већ и у башти која је бар на две недеље претворена у мини-парк скулптура. Разноврсност дела и инсталација у простору представила је различите приступе аутора, а о дометима овакве манифестације председник вајарске секције УЛУС-а, Раде Марковић каже:

– Идеја годишње изложбе вајара Србије у организацији вајарске секције УЛУС-а већ трећу годину и Удружења вајара Србије, од ове године, јесте да прикаже слику вајарске сцене, а да притом не суди,већ да поштује стваралачку енергију аутора. Наша жеља је била да представимо што већи број дела и помогнемо презентацију вајарског рада у овим (ни претходна времена нису била боља) за вајаре врло неповољним условима. О одјецима у јавности може се говорити кроз пар година јер ови процеси које смо покренули, а који имају жељу да скулптуре у убрзаној урбанизацији Београда учествују и чак помогну профилисању града као модерне европске метрополе, захтевају време и помоћ друштва.

На питање у каквој је ситуацији данас домаћа скулптура, наш саговорник одговара:

– Речи Лазара Трифуновића из 1970. године биле су: „Потреба да се у овом тренутку осветли српска савремена скулптура изазвана је многим разлозима. Пре свега њеним потиснутим и заптивеним положајем који репресивно делују на њен живот, уноси апатију, малаксалост и песимизам, па самим тим кочи и не подстиче довољно њене праве стваралачке снаге… У нашем друштву место ликовних уметности још увек није нађено… Положај скулптуре још је тежи јер она тражи замашне инвестиције, праве и скупе материјале, разна техничка извођачка средства, машине, апарате итд”. Додаћу да се ситуација није променила, а аутори ипак успевају да реализују идеје. Српски вајари су веома прилагодљиви, да не кажем жилави и успевају да своје замисли остваре у одговарајућим материјалима. Теме су различите, од ангажованих радова, фигурације, апстракције, заузимања простора укључивањем ваздуха као материјала, до маргиналне уметности као форме.

На опаску да се стиче утисак да је мало вајарских дела постављено у јавном простору и недоумице да ли је разлог само у парама, реплицира Маријана Поповић, потпредседница Удружења вајара Србије, скулпторка и један од организатора недавне изложбе:

– У Србији још увек не постоји озбиљна стратегија, нити повезаност на институцијалном нивоу између уметности и архитектуре, пејзажне архитектуре, урбаниста итд. Појединачни пројекти који се реализују ад хок, и на нашу жалост не тако ретко, под сумњивим околностима, без отворених конкурса и могућности да сви партиципирају, чине привид да се у ствари нешто ипак догађа. Финансијска средства јесу један од кључних фактора за извођење скулптуре у простору, али не и једини. Постоји низ бирократских компликација које се понекад чине теже од проналажења средстава. Управо због таквих околности вајарска секција УЛУС-а покушава својим активностима и пројектима да приближи јавности потребу за скулптуром. Тако ћемо 17. јула испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић” приказати двадесетак дела у простору, као и изложбу билборда на коме су скулптуре фото-монтажом убачене у одређене јавне просторе, па ће публика моћи да сагледа како би поједина места могла да добију потпуно нов естетски садржај. То ће бити и предлог граду Београду за уређење јавних простора.

Остаје отворено питање како подстицати младе таленте да вајају у тешким временима:

– Најбољи подстицај за уметника је отварање могућности да ствара и свој рад прикаже јавности. Вајарска секција УЛУС-а и Удружење вајара Србије већ дуже време раде на успостављању и промоцији јаке и разноврсне вајарске сцене. У протекле две године реализовали смо изложбе у Крушевцу, Параћину, Апатину, Смедереву, Краљеву, Новом Саду, Бару и низ изложби у Београду. Организовањем поставки по целој Србији пружили смо прилику колегама из локалних удружења у свим градовима, да се прикључе и излажу са нама, и забележе бар једну групну изложбу у току године. Вајари који живе и раде у унутрашњости су скрајнути од дешавања у Београду. Трудимо се да увек подржимо ауторски рад и аутентичност, тако да су избори материјала баш они које сами уметници доживљавају као најбоље – објашњава Маријана Поповић.

Биљана Лијескић