Tri decenije sa orlovima

Ljubovija – Biti snadbevač orlovske menze nije baš lak i jednostavan posao. Međutim, meni koji to radim trideset godina pričinjava veliko zadovoljstvo, jer sam od malih nogu ljubitelj ptica a najviše orlova beloglavih supova koji se gnezde na kamenim liticama u kanjonu reke Trešnjice nedaleko od moje kuće – kaže Mihailo Vučićević (77) iz sela Gornje Trešnjice kod Ljubovije, i nastavlja priču: 

– Da hranim orlove klaničkim otpadom – iznutricama domaćih životinja, koji dobijam besplatno u klanicama  u Ljuboviji, počeo sam 1957. godine. Tada ih je u kanjonu Trešnjice bilo svega nekoliko parova a sada ih ovde ima 18 parova. Ovog leta ovde se izleglo još 12 mladunaca, koje su roditelji dobro odnegovali. Da snabdevam supove hranom angažovali su me Fond za zaštitu ptica grabljivica i Zavod za zaštitu prirode u Beogradu. Doskora sam na konju hranu odnosio supovima u njihov "restoran" koji se nalazi na jedva pristupačnoj steni. Prošle godine u jesen izgrađen je put do staništa beloglavih supova u dužini od dva kilometra, pa im hranu odvozim traktorom dva puta u mesecu od 700 do 900 kilograma. Odskora hranu za orlove dobijam besplatno i iz klanice "Čović" u Bajinoj Bašti, čije je vlasnik Slavoljub Čović. Odvoziti hranu ovim lepim i veoma retkim pticama, kojih još u nevelikom broju ima u kanjonu Mileševke i Uvca nije uvek lako, pogotovu zimi kada sneg zaveje i led okuje put koji vodi kanjonom. U zimskom periodu pomaže mi i moj sin Luka pa hranu supovima odnosim na konju, i nikad se nije dogodilo da je ne dobiju na vreme.

 Hrana za supove ne stiže samo iz klanica već dobijaju i drugu, kvalitetniju.

 – Čim doznam da je kod nekog seljaka u obližnjem selu uginula ovca, goveče, svinja ili konj ja odem tamo, natovarim na kola mrtvu životinju i dovezem je na hranilište orlova. Povijen kljun beloglavog supa nije dovoljno snažan da sa njim probije kožu uginulog bravčeta ili govečeta. Zato ja sa nožem na uginuloj životinji uzduž i popreko presečen na nekoliko mesta kožu i tada se supovi slade kvalitetnim mesom. Brine me što se ovog leta u rezervatu beloglavih supova u kanjonu Trešnjice pojavio poveliki broj pasa lutalica, koji dolaze na hranilište i jedu hranu namenjenu orlovima. Pored toga od njih orlovi ne smeju da priđu mestu na kojem je njihov "restoran", pa često su zbog toga  gladni. Međutim još niko ništa nije preduzeo da se supovi oslobode od najezde pasa lutalica, kojih je iz dana u dan sve više. Beloglavi supovi su lešinari, hrane se isključivo uginulim životinjama. Oni prekidaju lanac zaraze, a otporni su na antraks, i zbog toga su nezamenjivi čistači prirode. Sup može da pojede od 6 do 7,5 kilograma i dostižu težinu do 8,5 kilograma. Reći ću vam još i ovo:  

 – Posle zajedničkog obroka, u letnje dane kada je velika vrućina, supovi se okupe i odlete na Drinu koja je od njihovog staništa u Trešnjici udaljena vazdušnom linijom dva kilometra da se okupaju. Na higijenu polažu mnogo. Zato su besprekorno čisti. Posle kupanja, stoje pored vode raširenih krila koja imaju raspon od 2,8 metara i suše perje.

Pri rastanku sa Mihailom, on nam reče da će to činiti sve dokle ga zdravlje bude služilo. A posle toga o beloglavim supovima i o nabavci hrane za njih, staraće se njegov sin Luka i unuk mu Slobodan koji, takođe, vole beloglave supove.