Pevanje uprkos siromaštvu

Ovogodišnje Niške horske svečanosti, boreći se sa besparicom, kao i sve druge manifestacije u ovoj zemlji, vraćene su gradu Nišu. Bez podrške izdržale su probu, tako što je jedino i ukupno finansiranje podneo sam Niš. Horovi iz više zemalja ponovo su osvojili ovaj grad. A gosti i učesnici u znatno smanjenom, ali dostojanstvenom broju, sećali su se prošlih vremena. Uvek sa nostalgijom, kao jedini koji se seća samih početaka manifestacije, pre 50 godina, predsednik ovogodišnjeg žirija, Vladimir Kranjčević, sa toplinom i radošću govorio je o tim davnim danima. Budući danas u sasvim drugačijim okolnostima, kad mnoge manifestacije propadaju, zadovoljstvo je da je ova ipak održana, a na njoj obeleženi veliki jubileji.

Na samom otvaranju revijalnog karaktera učestvovali su oni najbolji: najpre Hor „Ivo Lola Ribar” sa svojim dirigentom Milovanom Pančićem. Na početku jedan uzneseni Oče naš, u pijanu i pijanisimu, stvorio je skoro crkvenu atmosferu. Odustajući od reskog zvuka, Pančić je ceo program kultivisao (Kedrov, Mokranjac, Hristov, Božić). Dobri solisti, mladi glasovi u horu i temperamentni dirigent, ostavili su utisak.

Crkvena družina „Branko”, niški hor poznat i u svetu sa svojom dirigentkinjom Sarom Cincarević, uvek je na visokom nivou pokazujući standarde u izvođenju duhovne muzike (Mokranjac, delovi iz Liturgije).

U interludijumu ogromnog horskog programa pojavio se i jedan orkestar, Niški simfonijski, sa mladim i talentovanim dirigentom Miroslavom Ivankovićem. U rešavanju brojnih problema u orkestru prišlo se sa mnogo entuzijazma (Hristić, Čajkovski) a Marš na Drinu (Biničkog) dirnuo je publiku koja im je skandirala. Sama činjenica da orkestar postoji znači da mu treba dati punu podršku kao i ustaliti dirigenta Ivankovića.

U završnici večeri nastupio je naš jedini profesionalni hor – Hor RTS sa dirigentom Bojanom Suđićem izvodeći duhovnu i svetovnu muziku Mokranjca. Pored ogromne razlike između dobrog amaterizma i njihovog profesionalnog pevanja, pamtiće se nadahnuto i dramaturški uobličeno izvođenje Treće i Pete rukoveti.

U interpolaciji nastupila je mlada vokalna grupa „Beli anđeo” iz Beograda sa dirigentkinjom Katarinom Božić izvodeći srpsku duhovnu muziku.

Takmičarski deo programa pokazao je da mnogim ansamblima nije bilo mesto na renomiranom festivalu duge tradicije. Bez obzira na to što se pojavila poneka nova grupa ili hor, amaterizam, polako nestaje i gasi se na našim prostorima, a jedino se održavaju i umnožavaju crkveni horovi. Očigledno je da današnji mladi ljudi nemaju afiniteta prema ovoj vrsti amaterizma, a društvo više ne podržava ni velike manifestacije, još manje horsko izvođenje.

Ipak, naša muzička tradicija utemeljena je u Mokranjcu i u horskoj muzici. Tužno je što je u godini velikog Mokranjčevog jubileja, koji bi u svetu prigrlili sa najvećom pompom, naša država ostala gluva i bez sluha. A, ipak, muzički esnaf je dug osetio i poštovao i ako nema državnog obeležavanja, svaka naša manifestacija, a čini se i pojedinac, daju svoj doprinos jubileju.

Posle festivala „Horovi među freskama” koji se u najvećoj meri odužio Mokranjcu, internacionalni niški horski festival doneo je mnogo novih interpretacija, pa i „novih čitanja” već odavno poznatih i priznatih Mokranjčevih dela koja su u međuvremenu postala prepoznatljivi deo našeg nacionalnog bića, odjekujući u svima nama kao prisna, blaga i utkana zauvek.

Skromno i bez pompe, u okviru sopstvenih snaga, Niški festival je zakoračio u novo pedesetljeće.