Južna pruga

Svoj naj­ču­ve­ni­ji ro­man „Ubi­stvo u Ori­jent eks­pre­su” Aga­ta Kri­sti je po­sve­ti­la vo­zo­vi­ma. I ta­da i ka­sni­je, u že­le­znič­kim ku­pe­i­ma se do­ga­đa­lo sve ono što se de­ša­va lju­di­ma: ro­man­tič­na uz­bu­đe­nja, zgod­ni i ne­zgod­ni sa­put­ni­ci, ne­po­treb­ni, no za­ni­mlji­vi raz­go­vo­ri. Pa i zlo­či­ni, ko­je je go­spo­đa Kri­sti ume­la sa­vr­še­no da za­ple­te i ras­pli­će uz po­moć Her­ku­la Po­a­roa, ki­co­ša sa sme­šnim br­ko­vi­ma.

Čo­vek sam ko­ji je vo­leo vo­zo­ve. Ovo je no­stal­gič­na pa­ra­fra­za na­slo­va fil­ma Go­ra­na Pa­ska­lje­vi­ća iz 1977. go­di­ne. Vo­zo­vi su bi­li ju­na­ci mno­gih fil­mo­va, od Di­vljeg za­pa­da, gde su ko­nji pre­ti­ca­li lo­ko­mo­ti­ve, do Ja­pa­na, Fran­cu­ske i Ki­ne, či­je mo­der­ne pru­ge omo­gu­ću­ju br­zi­ne od pre­ko 300 ki­lo­me­ta­ra na čas. Onaj ko­ji žu­ri – ne pu­tu­je avi­o­nom. 

Vo­zo­vi su i mo­ji ju­na­ci. Pre tri­de­se­tak go­di­na pru­ga je ipak bi­la kič­ma ze­mlje. Iz Be­o­gra­da za Sko­plje, pre­ko Ni­ša, na­rav­no, sva­ko­dnev­no je u dva prav­ca tr­čao be­li po­slov­ni voz, sa či­stim i udob­nim ku­pe­i­ma, ko­ji je ne­kim ču­de­snim re­dom vo­žnje i uz pod­vi­ge vo­zo­vo­đa, kre­tao i sti­zao sko­ro na vre­me.

Sa­da sva­ko na­še po­re­đe­nje sa ure­đe­nim sve­tom iza­zi­va de­pre­si­ju i go­ru­ši­cu. U svo­je vre­me, bra­ća Ba­jić svo­jim že­le­znič­kim hi­tom ope­va­li su pru­gu Be­o­grad–Bar. Pe­sma je­ste na­dri­pa­tri­ot­ski, udar­nič­ki treš, ali pr­va stro­fa je po­uč­na: „Po­la ve­ka Sr­ba­di­ja če­ka da voz pro­đe na mo­re da do­đe, pre­ko Cr­ne Go­re na Ja­dran­sko mo­re.”

Da­nas je ta pru­ga, ko­ju je Sr­ba­di­ja, bar po bra­ći pe­va­či­ma, če­ka­la to­li­ko du­go, či­ta­vu jed­nu več­nost da­kle, pred pot­pu­nom ko­ro­zi­jom i do­slov­nim ras­pa­dom. Vo­zo­vo­đe pri­zna­ju da dok „vu­ku voz” stre­pe da im se igrač­ka ne str­mek­ne u po­nor ili da ne pad­ne sud­bin­ski ka­men od­o­zgo­re, jer sa­mo je ču­do ne­vi­đe­no dr­ži na ši­na­ma. Pre go­di­nu da­na je­dan je voz iz Be­o­gra­da do cilj­ne sta­ni­ce pu­to­vao sko­ro 40 sa­ti. Ali, do­bro te je ne­ka­ko sti­gao, to je ipak me­đu­na­rod­na pru­ga. Dve dr­ža­ve, dva oka u dve gla­ve, mo­ra­će da se do­go­vo­re o pra­go­vi­ma, šra­fo­vi­ma i spe­ci­jal­ci­ma ko­ji će ima­ti hra­bro­sti da sed­nu u ka­bi­nu lo­ko­mo­ti­ve. 

Na pru­zi Be­o­grad–Niš već go­di­na­ma ne­ma me­đu­na­rod­nih vo­zo­va. U stva­ri, ne­ma ni do­ma­ćih, jer ono što pod­ska­ku­je i trč­ka­ra sa­mo je pa­ro­di­ja že­le­zni­ce. Ne­ma ni va­go­na. Voz ko­ji kre­ne iz Be­o­gra­da, ako kre­ne, do­ste­nja­će do Ni­ša za osam do dva­na­est sa­ti opre­zne vo­žnje, ka­ko kad. Vo­zo­vo­đa iz Ni­ša ka­že da na toj pru­zi ima oko de­ve­de­set, mo­žda i vi­še me­sta za spo­ru vo­žnju. A to će re­ći, od 10 do 30 ki­lo­me­ta­ra na čas. U de­vet­na­e­stom ve­ku pu­to­va­lo se mno­go br­že i bo­lje. To go­vo­ri i isto­ri­ja ov­da­šnjih pu­to­va­nja, se­ća­nje na da­le­ku, bo­lju put­nič­ku pro­šlost. 

Sa­ti­ri­čar je re­kao ka­ko su vo­zo­vi na „ju­žnoj pru­zi” ta­ko spo­ri da us­put­ne krč­me mo­gu da po­slu­že kao va­gon-re­sto­ra­ni. 

A ipak se ge­ne­ral­ni di­rek­tor srp­skih že­le­zni­ca če­sto po­ja­vlju­je i ob­ja­šnja­va svo­je pla­no­ve za br­žu bu­duć­nost vo­zo­va. Ne­ma obe­ća­nih br­zih pru­ga Sr­bi­je, ko­je su po­slu­ži­le pret­hod­nim re­ži­mi­ma da po­li­ti­zu­ju svo­je uto­pi­je. Ili, ko zna? Ali srp­ske že­le­zni­ce su da­nas ru­pa bez dna, ko­ju tre­ba pu­ni­ti da se ne bi pre­tvo­ri­la u bez­dan. Za­i­sta ni­sam upu­ćen u pu­te­ve nov­ca ko­ji se ba­ca za srp­ske vo­zo­ve, ovaj tekst pi­šem kao obi­čan ne­ka­da­šnji put­nik. 

Da­nas sam čuo in­for­ma­ci­ju ka­ko nam Ru­si da­ju kre­di­te za mo­der­ni­za­ci­ju pru­ge Be­o­grad–Pan­če­vo. Le­pa vest du­ga dva­na­est ki­lo­me­ta­ra ili ne­gde bli­zu. Bi­lo je pri­če o ubr­za­nju pru­ge pre­ma Lo­zni­ci i još ne­kim me­sti­ma. Ne­ko je čak na­ja­vio da će usko­ro vo­zo­vi u Sr­bi­ji ju­ri­ti i do 160 ki­lo­me­ta­ra na čas. Onaj za­je­dlji­vi pi­sac je po­sum­njao u ta­kve pru­žne me­te­o­ri­te: „Mo­že” – re­kao je – „ali sa­mo jed­nom.”

Tru­dim se da ne bu­dem lo­kal­pa­tri­op­ta, ju­žnjak, ko­me je Niš na pa­me­ti kad god onaj Si­mo­no­vić pri­ča svo­je baj­ke o pru­ga­ma ko­je bi ipak mo­gle da pod­ne­su kom­po­zi­ci­ju na se­bi. Ni­sam ga čuo da go­vo­ri o ma­gi­stral­noj pru­zi Be­o­grad–Niš, bez ko­je, da se ne la­že­mo, ne­ma srp­skih že­le­zni­ca.

Da je us­peo onaj ve­li­ki plov­ni put o ko­me je za­ne­se­no sne­vao Mi­lan Ba­če­vić, ju­žna pru­ga bi bi­la po­me­re­na na obo­de ve­li­ke vo­de.

Ako go­vo­ri­mo o ko­mu­ni­ka­cij­skom ko­ri­do­ru, ne znam be­še li 10 ili 11, to ne ide bez pru­ge. Ni­ko od ma­go­va ni­sko­grad­nje ili ko zna če­ga, od Mr­ki­ća do Ili­ća, ni­je reč re­kao o ma­gi­stral­noj pru­zi Sr­bi­je. 

To bi mo­glo da zna­či ka­ko dr­ža­va na­mer­no bi­ra ne­spo­sob­ne čla­no­ve vla­de da se ba­ve sa­o­bra­ća­jem. Nji­ho­vim ne­zna­njem mo­že se la­ko ob­ja­sni­ti za­što sto­ji­mo. I ta­ko smo do­bi­li struč­nja­ke za lo­kal­ne vo­zo­ve, krat­ke pru­ge, ko­zje sta­ze, za­pu­šte­ne dža­de, sa­ka­te pu­te­ve i one u iz­grad­nji na ko­ji­ma ni­ko ne ra­di. Ne znam šta mi­ni­star­ka Zo­ra­na Mi­haj­lo­vić mi­sli o sve­mu to­me. Ona je već za­te­kla pra­znu no­vu tra­su, i ču­di­la se za­što ni­ko­ga ne­ma. 

Ne­ma ni­ko­ga jer lju­di ne zna­ju šta da ra­de. Ne zna­ju ni oni ko­ji gra­de ma­gi­stra­le ste­ril­nim po­li­tič­kim go­vo­ri­ma. 

Ki­ne­ski voz bi tra­su Be­o­grad–Niš sa­vla­dao za 39 mi­nu­ta.

Za isto vre­me ovaj naš stig­ne čak do Top­či­de­ra. A ta­mo ko­le­gi­jum vo­zo­vo­đa tek od­lu­ču­je gde će: pre­ko Ra­lje ili Ma­le Kr­sne.