Јужна пруга

Свој нај­чу­ве­ни­ји ро­ман „Уби­ство у Ори­јент екс­пре­су” Ага­та Кри­сти је по­све­ти­ла во­зо­ви­ма. И та­да и ка­сни­је, у же­ле­знич­ким ку­пе­и­ма се до­га­ђа­ло све оно што се де­ша­ва љу­ди­ма: ро­ман­тич­на уз­бу­ђе­ња, згод­ни и не­згод­ни са­пут­ни­ци, не­по­треб­ни, но за­ни­мљи­ви раз­го­во­ри. Па и зло­чи­ни, ко­је је го­спо­ђа Кри­сти уме­ла са­вр­ше­но да за­пле­те и рас­пли­ће уз по­моћ Хер­ку­ла По­а­роа, ки­цо­ша са сме­шним бр­ко­ви­ма.

Чо­век сам ко­ји је во­лео во­зо­ве. Ово је но­стал­гич­на па­ра­фра­за на­сло­ва фил­ма Го­ра­на Па­ска­ље­ви­ћа из 1977. го­ди­не. Во­зо­ви су би­ли ју­на­ци мно­гих фил­мо­ва, од Ди­вљег за­па­да, где су ко­њи пре­ти­ца­ли ло­ко­мо­ти­ве, до Ја­па­на, Фран­цу­ске и Ки­не, чи­је мо­дер­не пру­ге омо­гу­ћу­ју бр­зи­не од пре­ко 300 ки­ло­ме­та­ра на час. Онај ко­ји жу­ри – не пу­ту­је ави­о­ном. 

Во­зо­ви су и мо­ји ју­на­ци. Пре три­де­се­так го­ди­на пру­га је ипак би­ла кич­ма зе­мље. Из Бе­о­гра­да за Ско­пље, пре­ко Ни­ша, на­рав­но, сва­ко­днев­но је у два прав­ца тр­чао бе­ли по­слов­ни воз, са чи­стим и удоб­ним ку­пе­и­ма, ко­ји је не­ким чу­де­сним ре­дом во­жње и уз под­ви­ге во­зо­во­ђа, кре­тао и сти­зао ско­ро на вре­ме.

Са­да сва­ко на­ше по­ре­ђе­ње са уре­ђе­ним све­том иза­зи­ва де­пре­си­ју и го­ру­ши­цу. У сво­је вре­ме, бра­ћа Ба­јић сво­јим же­ле­знич­ким хи­том опе­ва­ли су пру­гу Бе­о­град–Бар. Пе­сма је­сте на­дри­па­три­от­ски, удар­нич­ки треш, али пр­ва стро­фа је по­уч­на: „По­ла ве­ка Ср­ба­ди­ја че­ка да воз про­ђе на мо­ре да до­ђе, пре­ко Цр­не Го­ре на Ја­дран­ско мо­ре.”

Да­нас је та пру­га, ко­ју је Ср­ба­ди­ја, бар по бра­ћи пе­ва­чи­ма, че­ка­ла то­ли­ко ду­го, чи­та­ву јед­ну веч­ност да­кле, пред пот­пу­ном ко­ро­зи­јом и до­слов­ним рас­па­дом. Во­зо­во­ђе при­зна­ју да док „ву­ку воз” стре­пе да им се играч­ка не стр­мек­не у по­нор или да не пад­не суд­бин­ски ка­мен од­о­зго­ре, јер са­мо је чу­до не­ви­ђе­но др­жи на ши­на­ма. Пре го­ди­ну да­на је­дан је воз из Бе­о­гра­да до циљ­не ста­ни­це пу­то­вао ско­ро 40 са­ти. Али, до­бро те је не­ка­ко сти­гао, то је ипак ме­ђу­на­род­на пру­га. Две др­жа­ве, два ока у две гла­ве, мо­ра­ће да се до­го­во­ре о пра­го­ви­ма, шра­фо­ви­ма и спе­ци­јал­ци­ма ко­ји ће има­ти хра­бро­сти да сед­ну у ка­би­ну ло­ко­мо­ти­ве. 

На пру­зи Бе­о­град–Ниш већ го­ди­на­ма не­ма ме­ђу­на­род­них во­зо­ва. У ства­ри, не­ма ни до­ма­ћих, јер оно што под­ска­ку­је и трч­ка­ра са­мо је па­ро­ди­ја же­ле­зни­це. Не­ма ни ва­го­на. Воз ко­ји кре­не из Бе­о­гра­да, ако кре­не, до­сте­ња­ће до Ни­ша за осам до два­на­ест са­ти опре­зне во­жње, ка­ко кад. Во­зо­во­ђа из Ни­ша ка­же да на тој пру­зи има око де­ве­де­сет, мо­жда и ви­ше ме­ста за спо­ру во­жњу. А то ће ре­ћи, од 10 до 30 ки­ло­ме­та­ра на час. У де­вет­на­е­стом ве­ку пу­то­ва­ло се мно­го бр­же и бо­ље. То го­во­ри и исто­ри­ја ов­да­шњих пу­то­ва­ња, се­ћа­ње на да­ле­ку, бо­љу пут­нич­ку про­шлост. 

Са­ти­ри­чар је ре­као ка­ко су во­зо­ви на „ју­жној пру­зи” та­ко спо­ри да ус­пут­не крч­ме мо­гу да по­слу­же као ва­гон-ре­сто­ра­ни. 

А ипак се ге­не­рал­ни ди­рек­тор срп­ских же­ле­зни­ца че­сто по­ја­вљу­је и об­ја­шња­ва сво­је пла­но­ве за бр­жу бу­дућ­ност во­зо­ва. Не­ма обе­ћа­них бр­зих пру­га Ср­би­је, ко­је су по­слу­жи­ле прет­ход­ним ре­жи­ми­ма да по­ли­ти­зу­ју сво­је уто­пи­је. Или, ко зна? Али срп­ске же­ле­зни­це су да­нас ру­па без дна, ко­ју тре­ба пу­ни­ти да се не би пре­тво­ри­ла у без­дан. За­и­ста ни­сам упу­ћен у пу­те­ве нов­ца ко­ји се ба­ца за срп­ске во­зо­ве, овај текст пи­шем као оби­чан не­ка­да­шњи пут­ник. 

Да­нас сам чуо ин­фор­ма­ци­ју ка­ко нам Ру­си да­ју кре­ди­те за мо­дер­ни­за­ци­ју пру­ге Бе­о­град–Пан­че­во. Ле­па вест ду­га два­на­ест ки­ло­ме­та­ра или не­где бли­зу. Би­ло је при­че о убр­за­њу пру­ге пре­ма Ло­зни­ци и још не­ким ме­сти­ма. Не­ко је чак на­ја­вио да ће уско­ро во­зо­ви у Ср­би­ји ју­ри­ти и до 160 ки­ло­ме­та­ра на час. Онај за­је­дљи­ви пи­сац је по­сум­њао у та­кве пру­жне ме­те­о­ри­те: „Мо­же” – ре­као је – „али са­мо јед­ном.”

Тру­дим се да не бу­дем ло­кал­па­три­оп­та, ју­жњак, ко­ме је Ниш на па­ме­ти кад год онај Си­мо­но­вић при­ча сво­је бај­ке о пру­га­ма ко­је би ипак мо­гле да под­не­су ком­по­зи­ци­ју на се­би. Ни­сам га чуо да го­во­ри о ма­ги­страл­ној пру­зи Бе­о­град–Ниш, без ко­је, да се не ла­же­мо, не­ма срп­ских же­ле­зни­ца.

Да је ус­пео онај ве­ли­ки плов­ни пут о ко­ме је за­не­се­но сне­вао Ми­лан Ба­че­вић, ју­жна пру­га би би­ла по­ме­ре­на на обо­де ве­ли­ке во­де.

Ако го­во­ри­мо о ко­му­ни­ка­циј­ском ко­ри­до­ру, не знам бе­ше ли 10 или 11, то не иде без пру­ге. Ни­ко од ма­го­ва ни­ско­град­ње или ко зна че­га, од Мр­ки­ћа до Или­ћа, ни­је реч ре­као о ма­ги­страл­ној пру­зи Ср­би­је. 

То би мо­гло да зна­чи ка­ко др­жа­ва на­мер­но би­ра не­спо­соб­не чла­но­ве вла­де да се ба­ве са­о­бра­ћа­јем. Њи­хо­вим не­зна­њем мо­же се ла­ко об­ја­сни­ти за­што сто­ји­мо. И та­ко смо до­би­ли струч­ња­ке за ло­кал­не во­зо­ве, крат­ке пру­ге, ко­зје ста­зе, за­пу­ште­не џа­де, са­ка­те пу­те­ве и оне у из­град­њи на ко­ји­ма ни­ко не ра­ди. Не знам шта ми­ни­стар­ка Зо­ра­на Ми­хај­ло­вић ми­сли о све­му то­ме. Она је већ за­те­кла пра­зну но­ву тра­су, и чу­ди­ла се за­што ни­ко­га не­ма. 

Не­ма ни­ко­га јер љу­ди не зна­ју шта да ра­де. Не зна­ју ни они ко­ји гра­де ма­ги­стра­ле сте­рил­ним по­ли­тич­ким го­во­ри­ма. 

Ки­не­ски воз би тра­су Бе­о­град–Ниш са­вла­дао за 39 ми­ну­та.

За исто вре­ме овај наш стиг­не чак до Топ­чи­де­ра. А та­мо ко­ле­ги­јум во­зо­во­ђа тек од­лу­чу­је где ће: пре­ко Ра­ље или Ма­ле Кр­сне.