Veliki rat i mali, veliki narod u njemu.

Pri­li­kom isto­rij­ske po­se­te ame­rič­kog pred­sed­ni­ka Ri­čar­da Nik­so­na Pe­kin­gu, nje­gov dr­žav­ni se­kre­tar Hen­ri Ki­sin­džer upi­tao je ki­ne­skog še­fa di­plo­ma­ti­je Ču En­la­ja šta mi­sli o Fran­cu­skoj re­vo­lu­ci­ji. Od­go­vor je Ame­ri­kan­ca osta­vio bez tek­sta: „Još je ra­no iz­vo­di­ti za­ključ­ke”.

Ne zna­mo je li po­sre­di bi­la iro­ni­ja svoj­stve­na sta­rim ci­vi­li­za­ci­ja­ma ko­je u svom je­zi­ku ima­ju vi­še re­či za svi­lu ne­go mla­de dr­ža­ve za lju­bav, mr­žnju i pro­fit. Ali, je­ste po­zna­to da sto­tu go­di­šnji­cu Ve­li­kog ra­ta isto­ri­ča­ri iz ra­znih de­lo­va sve­ta do­če­ku­ju sa sa­svim no­vim tu­ma­če­nji­ma ko­ji­ma se Evro­pa iz pr­ve po­lo­vi­ne 1914. cr­ta bo­ja­ma pro­iz­ve­de­nim u uje­di­nje­noj Evro­pi sto go­di­na ka­sni­je. Ta­ko su pi­sci no­vih isto­ri­ja s bri­sel­ske osma­trač­ni­ce za­klju­či­li da su Ne­mač­ka, Fran­cu­ska i En­gle­ska bla­go gur­nu­te u rat, dok su im Mi­lo­še­vić i Pu­tin po­slu­ži­li za pra­vlje­nje kon­struk­ci­je po ko­joj su „ma­li i ve­li­ki” Ru­si za­pra­vo po­vu­kli oki­dač za ve­li­ku ne­sre­ću u ko­joj je, uz ne­ko­li­ko im­pe­ri­ja, ne­sta­lo i 15 mi­li­o­na lju­di.

U Ve­li­kom ra­tu, Sr­bi­ja je bi­la na pra­voj stra­ni isto­ri­je i iza­šla je iz nje­ga kao po­bed­nik i stub no­ve, ve­li­ke evrop­ske dr­ža­ve. U tih ne­ko­li­ko slav­nih i tra­gič­nih go­di­na, Sr­bi­ja je od vo­de­ćih za­pad­nih in­te­lek­tu­a­la­ca i li­de­ra do­bi­la vi­še dir­lji­vih iz­ra­za pri­ja­telj­stva ne­go u či­ta­voj svo­joj isto­ri­ji. Ali, go­to­vo da ne­ma ozbilj­ni­jeg po­li­tič­kog ili po­ro­dič­nog sku­pa na kom se ne vo­di ras­pra­va s pi­ta­njem – je­su li žr­tve bi­le oprav­da­ne i da li je Ju­go­sla­vi­ja bi­la naj­ve­ća pro­ma­še­na in­ve­sti­ci­ja srp­skog na­ro­da. Ce­la ta pri­ča je­ste ne­ka vr­sta bal­kan­ske pa­ra­fra­ze evrop­ske re­in­ter­pre­ta­ci­je isto­ri­je či­ji je smi­sao jed­no­sta­van: ako smo de­ve­de­se­tih go­di­na ima­li ta­kvu se­ri­ju na­ci­o­nal­nih po­ra­za, mo­ra da smo i pre vo­di­li ira­ci­o­nal­nu, gu­bit­nič­ku po­li­ti­ku. Kao da je sa­vre­me­na eli­ta od­lu­či­la da po­de­li svoj po­raz s lju­di­ma ko­ji su či­ni­li dr­ža­vu ve­ćom, bo­ga­ti­jom i ugled­ni­jom. Da kralj Pe­tar ili Ži­vo­jin Mi­šić uzmu deo na­ci­o­nal­ne bla­ma­že, ka­ko bi na­ma da­nas bi­lo lak­še.

U ras­pra­va­ma o uzro­ci­ma ve­li­kih ra­to­va se obič­no pra­vi ozbilj­na gre­ška ta­ko što se ana­li­za za­sni­va na ra­ci­o­nal­nim tu­ma­če­nji­ma, iako je upra­vo rat krun­ski do­kaz da ra­ci­o­nal­no­sti ni­je bi­lo.

Sva­ka­ko da da­nas u Sr­bi­ji ima lju­di ko­ji mi­sle da je on­da­šnja vla­da mo­gla da iz­beg­ne ne­sre­ću i na­pra­vi kom­pro­mis. Ali, 1914. go­di­ne ta­kvih lju­di ni­je bi­lo nig­de. Ne­mač­ki car Vil­helm, ko­ji je bio glav­ni pod­stre­kač ra­ta, iz­ja­vio je da ul­ti­ma­tum Austro­u­gar­ske ni­jed­na vla­da na sve­tu ne bi mo­gla da pri­hva­ti. Sr­bi­ja je taj ul­ti­ma­tum od­bi­la jer je ima­la ozbilj­nu vla­du. Od­bi­la je i za­to što se po­na­ša­la kao dr­ža­va a ne tr­go­vač­ko dru­štvo s ogra­ni­če­nom od­go­vor­no­šću.