Odgovor izraelskom ambasadoru

„Tvrdnja da se Izrael ne sme kritikovati jeste loša šala”, piše juče u „Politici” ambasador Izraela Josef Levi, nezadovoljan mojim člankom objavljenim 29.j ula pod naslovom „Zašto se ne sme kritikovati Izrael”.

U tom tekstu sam primetila da se dobar deo sveta i dalje ustručava da osudi Izrael zbog stradanja civila u Gazi jer Izrael svaku kritiku na svoj račun saseče kao mržnju prema Jevrejima i pokušaj delegitimizovanja jevrejske države.

Izraelski ambasador kaže da je moj tekst „zlonamerni pokušaj da se mediji iskoriste za slepu mržnju prema Izraelu, demokratskoj zemlji koja se bori za svoj opstanak”.

Zar njegov odgovor ne potvrđuje da izraelski zvaničnici proglašavaju antisemitom svakoga ko se usudi da kaže da Izrael nekažnjeno gađa civile?

Razumem da gospodin Levi radi svoj posao i brani interese svoje zemlje, ali mu to ne daje za pravo da na mene svali strašne optužbe za antisemitizam i da me tako stavlja u isti koš sa onima koji uzvikuju „Ubijte Jevreje”.

Da li bi na isti način optužio i kolumnistu Njujork tajmsa Rodžera Koena, koji sebe opisuje kao ubeđenog cionistu i praunuka rabina, ali juče piše da se zbog izraelskog „mesijanskog” nacionalizma „sistematski ugnjetavaju drugi ljudi” na Zapadnoj obali i u Gazi, pri čemu se stanovnici Gaze nalaze „u zatvoru” – dok se Izrael iščuđava „periodičnim izlivima besa zatvorenika”?

U isto vreme, Juli Novak, nekadašnja pripadnica izraelskih vazdušnih snaga, primećuje u „Gardijanu” da je gađanje civilnih objekata 2002. bilo izuzetak, dok je tokom invazije 2009. i danas – pravilo. „Domovi pripadnika Hamasa postali su legitimni ciljevi bez obzira na broj ljudi u njima. Za razliku od 2002, niko se ne trudi da to nekako opravda ili da neki izgovor. Cele porodice su izbrisane u sekundi, a izraelska javnost ostaje ravnodušna.”

Iz ambasadorovog teksta saznajem da je svaki kritičar izraelske politike ne samo antisemita već i neznalica. On za moj tekst tvrdi da je odraz „potpunog nepoznavanja situacije”, jer „svako ko zna istinu i teži poštovanju ljudskih prava i demokratije treba hrabro da stane na stranu Izraela”.

Možda sam ja nedovoljno obaveštena, ali neka mi ambasador pomogne da probam da razumem kako su akcije granatiranja bolnica, škola i dece na plaži moralno čiste, kao što tvrdi njegova vlada.

Za njega je moja teza o strahu zvaničnika i medija da negativno govore o Izraelu „loša šala” i, mada ću teško prihvatiti da u celoj ovoj situaciji pronađem bilo šta smešno, rado ću saslušati njegove argumente zašto u Gazi strada tako veliki broj neboraca. Izraelska vlada saopštava da hamasovci gađaju Izrael iz civilnih objekata i da vojska samo odgovara na napade, ali bilo bi zanimljivo čuti kako bi ovo stajalište Izraelci odbranili u Hagu, gde slična argumentacija nije uvažena učesnicima ratova na području bivše SFRJ.

Pisala sam da nijedan izraelski vojnik nikada nije kažnjen zbog zločina u Gazi ili Libanu jer SAD ne bi dozvolile ni verbalnu osudu svog bliskoistočnog saveznika. Ova moja primedba je za Levija „najbizarniji tekst” u srpskim medijima. Bizaran je osvrt na vršenje zločina i nekažnjavanje istih? Kako tek da nazovemo sam opisani čin? Ali, Levi ne odgovora na to pitanje, već se vajka da zbog „opsednutosti Izraelom” niko ne piše o „obrezivanju mladih devojaka u Sudanu”.

Meni se ta njegova tvrdnja čini upravo bizarnom.