Isplati se biti rudar

Rudnik – Među 20 najboljih rudara Srbije, kojima će danas ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić uručiti ručne satove, dvojica su rudnički rudari, Svetomir Miletić i Branko Mesarović. Prepolovili su petu deceniju života, a u utrobi najveće šumadijske planine zarađuju „hleb sa devet kora” godinama: Svetomir 17, a Branko 13 godina. Obojica su kopači i mineri.

– Njihove kolege iz jame i rukovodstvo rudnika ih je proglasilo dostojnim nagrade koja se dodeljuje u dan sećanja na devetodnevni štrajk rudara Senjskih rudnika od pre tačno 111 godina. Sa zadovoljstvom ističem da rudari Rudnika olova i cinka na Rudniku danas nemaju ni najmanji razlog za protest, što će vam, siguran sam, i sami potvrditi. Ovde smo mnogo učinili i stalno činimo na humanizaciji ovog teškog posla i na, za naše domaće prilike, veoma pristojne zarade – čusmo od generalnog direktora Aca Ilića dok smo čekali dvojicu najboljih.

Uskoro su i oni stigli. Svetomir iz jarmenovačkog zaseoka Guriševci, Branko iz Gornje Šatornje (opština Topola). Došli su u drugu smenu, niko im nije rekao da ih čeka novinar. No, to ih nije zateklo nespremne.

– Iz rudarske sam porodice – odmah se odvezao Svetomir. – Pradeda Milan i deda Svetozar su ovde kopali primitivnim alatkama uz plamen lampe „karbituše”, otac Miodrag i ja smo već koristili elektriku, pneumatske čekiće „panter” i bušaća kola „bomer”. Ja radim na takozvanom uskopu, a to vam je kad duboko pod zemljom kopate bunar uvis, u tavanici. To je jedan od opasnijih rudarskih poslova.

Branko je, pak, prvi rudar u svojoj familiji. Radio je u Stragarima, u firmi „Azbest”, potom je bio šef mesne kancelarije u Šatornji, pa je, pre 2001. godine, iz činovničke stolice ušao u jamu, a pisaljku zamenio rudarskim pneumatskim čekićem.

– Neću da krijem, zarada je bila presudna. Već prva plata pomoćnika kopača je bila dvostruko veća od plate kancelarijskog ćate. Naravno da sam bio svestan težine i opasnosti rudarskog posla, ali mi se silazak u jamu isplatio i ostajem u njoj do penzije. Inače, po diplomama sam bravar i kuvar – priča nam Branko.

Svetomir je automehaničar, a prošao je isti put kao i njegov kolega. Posle osam godina provedenih u Frabrici voća i povrća u Jarmenovcima, gde je plata bila i mala i neredovna, odlučio se za rudarsko okno.

– U Rudnik olova i cinka došao sam 1997. godine i odmah zarađivao trostruko više nego u voćari. I što je najbitnije, ovde plata ne kasni ni dve sekunde, a tamo su nam zarade dugovali po tri-četiri meseca. Iako para nikad nije dosta, veoma sam zadovoljan svojom zaradom, ali preskočite pitanje o visini plate – zamolio nas je Svetomir, i mi se odmah složismo da bi takvo pitanje izašlo iz domena učtivosti; mogli smo samo da pretpostavljamo, jer smo znali za jedan raniji slučaj kada je kopač u ovom rudniku, obarajući mesečnu normu, na platnom spisku bio jači od generalnog direktora.

Uzeli smo da računamo koliko Svetomira, za 17 godina, „sunce nije videlo”, koliko je proveo u rudarskim lavirintima pod Cvijićevim vrhom planine Rudnik. Izračunali smo da je to 35.280 časova, ili 1.470 dana, ili četiri godine. Četiri godine života u zemlji, na dubini od 50 do dvesta metara! Čovek, ipak, nije krtica, ali...

A koje opasnosti vrebaju u utrobi svakog rudnika, pa i rudnika u nedrima Rudnika! Naši sagovornici tvrde da je bezbednost kopača u Rudniku olova i cinka na visini. Međutim, đavo nikad ne sedi dokon, pa i jedan slučaj od pre pet godina pokazuje zašto je rudarski hleb „devetokoran”.

– Uz pomoć kola za bušenje radio sam sa još dvojicom u komori (velika podzemna prostorija iskopana u kamenu) – pričao nam je Branko. – U jednom trenutku, iz raseda na tavanici je počelo na nas da curi žitko blato. Sva trojica se pomerismo dalje, a posle samo 15 sekundi, iz tavanice se sručiše tri komada stene ne lakše od 50 tona. Uz strašan prasak i varničenje pokidanih električnih kablova, mi se čudom spasismo, ali od kola za bušenje ostade samo palačinka.

Uprkos svemu, Svetomir i Branko ostaju sigurno u jami do punih 50 godina, do rudarske penzije. To je još pet-šest godina. A nisu sigurni da će i tada „obesiti šlem o klin”, možda će nastaviti da rudare. Direktor Ilić kaže da nema ništa protiv da ova dva heroja rada ostanu u Rudniku dokle žele, dokle ih god zdravlje služi.

Ostalo je još samo da ih fotografišemo. Za tu priliku su na brzinu obukli svečane rudarske uniforme u kojima će danas primiti nagrade.