Исплати се бити рудар

Рудник – Међу 20 најбољих рудара Србије, којима ће данас министар рударства и енергетике Александар Антић уручити ручне сатове, двојица су руднички рудари, Светомир Милетић и Бранко Месаровић. Преполовили су пету деценију живота, а у утроби највеће шумадијске планине зарађују „хлеб са девет кора” годинама: Светомир 17, а Бранко 13 година. Обојица су копачи и минери.

– Њихове колеге из јаме и руководство рудника их је прогласило достојним награде која се додељује у дан сећања на деветодневни штрајк рудара Сењских рудника од пре тачно 111 година. Са задовољством истичем да рудари Рудника олова и цинка на Руднику данас немају ни најмањи разлог за протест, што ће вам, сигуран сам, и сами потврдити. Овде смо много учинили и стално чинимо на хуманизацији овог тешког посла и на, за наше домаће прилике, веома пристојне зараде – чусмо од генералног директора Аца Илића док смо чекали двојицу најбољих.

Ускоро су и они стигли. Светомир из јарменовачког засеока Гуришевци, Бранко из Горње Шаторње (општина Топола). Дошли су у другу смену, нико им није рекао да их чека новинар. Но, то их није затекло неспремне.

– Из рударске сам породице – одмах се одвезао Светомир. – Прадеда Милан и деда Светозар су овде копали примитивним алаткама уз пламен лампе „карбитуше”, отац Миодраг и ја смо већ користили електрику, пнеуматске чекиће „пантер” и бушаћа кола „бомер”. Ја радим на такозваном ускопу, а то вам је кад дубоко под земљом копате бунар увис, у таваници. То је један од опаснијих рударских послова.

Бранко је, пак, први рудар у својој фамилији. Радио је у Страгарима, у фирми „Азбест”, потом је био шеф месне канцеларије у Шаторњи, па је, пре 2001. године, из чиновничке столице ушао у јаму, а писаљку заменио рударским пнеуматским чекићем.

– Нећу да кријем, зарада је била пресудна. Већ прва плата помоћника копача је била двоструко већа од плате канцеларијског ћате. Наравно да сам био свестан тежине и опасности рударског посла, али ми се силазак у јаму исплатио и остајем у њој до пензије. Иначе, по дипломама сам бравар и кувар – прича нам Бранко.

Светомир је аутомеханичар, а прошао је исти пут као и његов колега. После осам година проведених у Фрабрици воћа и поврћа у Јарменовцима, где је плата била и мала и нередовна, одлучио се за рударско окно.

– У Рудник олова и цинка дошао сам 1997. године и одмах зарађивао троструко више него у воћари. И што је најбитније, овде плата не касни ни две секунде, а тамо су нам зараде дуговали по три-четири месеца. Иако пара никад није доста, веома сам задовољан својом зарадом, али прескочите питање о висини плате – замолио нас је Светомир, и ми се одмах сложисмо да би такво питање изашло из домена учтивости; могли смо само да претпостављамо, јер смо знали за један ранији случај када је копач у овом руднику, обарајући месечну норму, на платном списку био јачи од генералног директора.

Узели смо да рачунамо колико Светомира, за 17 година, „сунце није видело”, колико је провео у рударским лавиринтима под Цвијићевим врхом планине Рудник. Израчунали смо да је то 35.280 часова, или 1.470 дана, или четири године. Четири године живота у земљи, на дубини од 50 до двеста метара! Човек, ипак, није кртица, али...

А које опасности вребају у утроби сваког рудника, па и рудника у недрима Рудника! Наши саговорници тврде да је безбедност копача у Руднику олова и цинка на висини. Међутим, ђаво никад не седи докон, па и један случај од пре пет година показује зашто је рударски хлеб „деветокоран”.

– Уз помоћ кола за бушење радио сам са још двојицом у комори (велика подземна просторија ископана у камену) – причао нам је Бранко. – У једном тренутку, из раседа на таваници је почело на нас да цури житко блато. Сва тројица се померисмо даље, а после само 15 секунди, из таванице се сручише три комада стене не лакше од 50 тона. Уз страшан прасак и варничење покиданих електричних каблова, ми се чудом спасисмо, али од кола за бушење остаде само палачинка.

Упркос свему, Светомир и Бранко остају сигурно у јами до пуних 50 година, до рударске пензије. То је још пет-шест година. А нису сигурни да ће и тада „обесити шлем о клин”, можда ће наставити да рударе. Директор Илић каже да нема ништа против да ова два хероја рада остану у Руднику докле желе, докле их год здравље служи.

Остало је још само да их фотографишемо. За ту прилику су на брзину обукли свечане рударске униформе у којима ће данас примити награде.