Samo čitaoce niko ne pominje

Ne jedu ni oni sa dve kašike, kazivao je moj otac, za one koji se domognu položaja što mu omogućuje da stekne više no što mu treba.

Drugačije gleda onaj što ima, kazivala je majka. Poznata je izreka da „svaka ljubav vremenom jenjava samo prema vlasti jača“. Vlas, mas, izreka je po kojoj pamtim političara Tihomira Jovića.

U štampi su česti tekstovi o onima kojima je svega malo. U mom kraju vele da je sve uzaman ako su čoveku gladne oči. Između mnoštva tekstova povremeno se javi i tekst o tzv. nacionalnim penzijama. I penzionerima koji su se na različite načine domogli još jedne počasti u vidu para. Odškrinuta je „Pandorina kutija“, prozboreno o nagradama, pisano o piscima od imena, ali bez dela. U literaturu su stigle nove teme: Kako dobiti sve književne nagrade, Kako postati akademik? Kako? U knjizi S. I. „Prolazna kuća“ ima priča i o tome. Koji su umeli („Ko umije njemu dvije“), rukopoloženi su u nacionalne književne veličine. Jesu li poznati? Ko danas haje za pisce. Ni bliža rodbina. Letos, da me pohvali, kaže moj rođak kako sam napisao 20 knjiga. Nije gradio kuću, nije mislio na starost, veli čiča Gavrilo. Zašto 20? Ako valja, dovoljna mu je jedna, ako mu je do knjige. Nije ovo vreme za knjige, nismo mi rođeni da čitamo knjige. Dokona posla.

Književnik Nedeljko Bogdanović kaže: „Evo, recimo, ja i moj rođak pesnik Zoran Vučić, koji živi u Bučumu, zajedno smo napisali i objavili više od 80 knjiga, a u selu jedva da ima šezdesetak žitelja, od kojih verovatno većina nije ništa naše pročitala, niti zna šta mi radimo. A mi uglavnom pišemo o njima, i o sebi među njima.“

Postmodernistička diverzija je odbila narod od knjige. Nije čudo što je postmodernizam – paratizam (Ž. Pavlović) podržavan u vreme raspada Jugoslavije. Nagrađivano je sve što nema veze sa stvarnošću, istinska umetnost potiskivana u stranu sve dok se nije našla u jaruzi. Nestale su izdavačke kuće koje su štampale dela izvikanih velikana, a ni sami pisci se više ne sećaju knjiga koje su ih, tobož, proslavile.

Samo čitaoce niko ne pominje. Ne pominje ih ni uvažena novinarka M. R. koja piše o piscima bez dela ali od ugleda. Knjiga bez čitaoca nema život. Pisci su ostali bez čitaoca, čitaoci bez pisaca. O čitaocima i čitanju zapisa (u „Ninu“, 1998) Branislav Petrović:

„Kakvo je slavno vreme, mora se računati i s čitaocima koji ne čitaju ni naslove, koji u svom gospodstvu ne čitaju ništa. Pisac koji ne računa s čitaocima koji ne čitaju, neće se nauživati uspeha i književne slave. Od onih koji čitaju, pa još cepidlački, red po red, kao sajdžije, samo nevolje. Zar su srpski vlastodršci bili glupavi kad su u svim računicama i kombinacijama najviše polagali na nepismene. I sadašnja vlast najveću podršku ima od nepismenih i polupismenih građana Srbije. Nema tog lex specialis-a, tih izbora i referenduma koji bi tako lako prošli da nije polupismenog i nepismenog stanovništva.

Ima pisaca koji ne haju za čitaoce. Samo se Pesnik Adam Puslojić u pevanjima obraća „Verni moj čitaoče“.

Šta će hleb bez potrošača, kome treba vino bez vinopija? U Srbiji zemlji paradoksa više je izgleda pisaca nego čitalaca. Koliko pismenih toliko i pisaca. Postoje dva udruženja, prvo sa tradicijom, drugo koje se od njega otrglo i potvrdilo da se Srbi deljenjem uvećavaju. Nema Udruženja čitalaca. Nema nagrada za čitaoce. Nema, sve češća reč što se na sve strane čuje.

„Čitanje je kultura”, kaže , u jednom zapisu, Isidora Sekulić“. „Sve što je atribut života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je element i medijum kulture, ali ona sama je nešto drugo. Oplemenjivanje čoveka – to ima hiljade stepena, oblika, svrha.“

Iz nečije glave zao duh je šapnuo da nam knjiga više ne treba, kakvi čitaoci? Narod treba zabavljati i omamljivati, efikasnije, preko TV.

A valja nam imati na umu poruku Virdžinije Vulf: „Kad dođe dan strašnog suda”, veli ona, „i kad pred Svevišnjeg stanu veliki državnici, naučnici i neimari, da prime svoje nagrade , Gospod će, kad ugleda nas sa knjigama pod miškom, reći Svetom Petru, ovima ne treba nagrade, oni su čitali.“

Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici