U gluvo doba, u vodenici u Niševcu

Svrljig – Etno-kulturološka radionica osnovana je u Svrljigu pre dve decenije, 1994. godine, i ovih dana obeležava godišnjicu. Bilo je to vreme kada je najavljivana tranzicija, s očekivanim ishodom. Posle pet decenija u kojima se istrajavalo na novom tehnološko-globalističkom mitu, pod geslom „Sve za industrijalizaciju i elektrifikaciju – ništa za agronomizaciju”, ističe prof. dr Sreten Petrović, predsednik Upravnog odbora Etno-kulturološke radionice, dogodilo se da nam je selo na brdovitom Balkanu počelo ubrzano da zamire, a s njim – što je dobro znana činjenica u društvenim naukama – počeo je ubrzani sumrak nacionalne kulture čije je rodno mesto bilo upravo selo.

Na pitanje da li ste i koliko uspešno ostvarili osnovne ciljeve radionice, ili bar delimično naučno zabeležili poslednje trzaje naših autohtonih balkanskih kultura, prof. Petrović odgovara:

– Od osnivanja radionice, održali smo osam međunarodnih naučnih konferencija, u saradnji s Etnografskim institutom iz Beograda, ali i zajedno s kulturnim institucijama Sokobanje, Knjaževca, Niša i Zaječara. Podneto je 320 saopštenja i diskusija. Sve je to objavljeno u deset zbornika, a onda je naknadno objavljeno još osam zbornika, ukupno 18 svezaka, i šest knjiga „Kulturne istorije Svrljiga”, odnosno sedam „Priloga kulturnoj istoriji” Svrljiga. Konačno, objavili smo i dve posebne publikacije „Svrljiškog jevanđelja” iz 13. veka, kritičko i džepno izdanje. Rad se odvijao u vreme opšte društvene krize Srbije, kada je zemlja bila pod sankcijama, u ratovima, a padale su i bombe.

Čak i oni skeptici koji su s nevericom gledali na rad radionice, vremenom su razumeli kulturnu i duhovnu vrednost tih velikih tragova prošlih vremena na prostoru samog Svrljiga, od Timakum Majusa iz 1. veka, čija se jedna od značajnih palata danas iskopava, do pet ranohrišćanskih crkava u Niševcu, iz 9. veka.

Među najvažnijim temama tradicionalne kulture našli su se običaji, verovanja, slave i svetkovine, graditeljstvo, govor i jezik, narodna muzika, ali i pojave karakteristične za takozvanu narodnu religiju, tačnije – mitologija i magija. Na pomenutim skupova, od 1995. do 2005, teme su pokrivale životni i godišnji ciklus ljudi, običaje i narodna verovanja, shvatanje prirode i okolnog sveta… Život u prirodi i okruženje inspirisali su nastanak mitskih pripovesti, ali i oblikovali magijsku praksu. Čovekovu maštu, budući da su ljudi u neposrednom odnosu s prirodom, pokreću mnogi fenomeni okoline, neobični oblici kamena, reke i voda, koji postaju lekoviti, a tu je i drvo. Najzad, veliki broj verovanja u vampire, zmajeve, osenje, vile…

– Osnovna karakteristika naših naučnih skupova bila je da se, pored iznetih saopštenja, a potom diskusija o referatima na plenarnim skupovima, jedan dan odvoji za odlazak „na teren”, gde bi bio upriličen susret istraživača s meštanima. Birani su rečiti kazivači, inače još u „dobrim” godinama, što je garantovalo ne samo pouzdanost informacije, već i uverenje kod prisutnih da ove starine još imaju šta da kažu o temi koja je bila u fokusu skupa. Tako su naši učesnici mogli da provere svoja stanovišta i da kroz razgovor steknu valjane informacije o određenim pitanjima koja su ih zaokupljala – objašnjava Petrović.

Kad se razgovaralo o kultnim i demonskim bićima, skup je održan na Babinom zubu, za koji se vezuje bezbroj legendi. O Baba Jagi, na primer. No, kada je reč o razgovoru učesnika s meštanima, takav ambijent je pogodan i za živu debatu o vampirima, osenjama. Terenska prezentacija održana je u staroj vodeniciu selu Niševcu. Vreme za početak razgovora organizator je tempirao u gluvo doba, u ponoć. Tada je, pod hukom vode, pripovedanje o osenjama započeo devedesetogodišnji starina Božidar. A onda, kad je nešto pre ponoći pripovedao o tencima(vampirima), stala je voda, nestala struja. Čkiljila je samo svetlost iz fenjera. Atmosfera vampirska! Taj nadrealni ambijent i kod prosvećenih učesnika izazvao je jezu, vidljivu nelagodu.

Za vreme jednog drugog skupa, organizator je učesnike poveo u selo Labukovo, gde je „pravljena prokletija”. Prokletija, u duhu narodnoga sudišta, pravljena je onda kada u selu nije mogao da se otkrije počinilac nedela (zapaljena pojata, krađa). Tada su pozivani svi domaćini iz sela da dođu na raskršće, gde su govorene kletve na račun „neznanog” počinioca. Okupljeni meštani osmatrali su kako se ko ponaša, kako bi otkrili krivca. Događalo se da iz neke kuće izostane domaćin, što je jasan znak, ili da prestupnik sam prizna krivicu, pod pritiskom kolektivnog žigosanja.

Svaka naučna konferencija, naglašava Sreten Petrović, osim teorijske prezentacije, imala je i nastavak na terenu, u selima: Burdimo, Niševac, Crnoljevica, Pirkovac, Labukovo, ali i na Crnom Vrhu, u selima podno Babinog zuba.