Dvostruki aršin SAD prema džihadistima

Nema više nijednog ozbiljnog političara na Zapadu koji bi bio spreman da potceni moći Islamske države na Bliskom istoku. Džihadisti trenutno kontrolišu teritoriju veću od Velike Britanije sa populacijom od oko šest miliona ljudi, a njihova vojska je sa nekih 10.000 boraca, koliko je brojala početkom juna, narasla na 50.000. Organizacija raste svakog dana i raspolaže najmodernijim naoružanjem – do američkog su došli zauzevši irački grad Mosul, a do ruskog u vojnim pohodima u Siriji.

„Islamska država je nešto drugačije od svega što smo do sada imali prilike da vidimo. Treba da budemo spremni na sve”, kaže američki ministar odbrane Čak Hejgel i dodaje da su okviri koji određuju tipičnu terorističku organizaciju u ovom slučaju uveliko prevaziđeni.

„Oni uspevaju da spoje ideologiju i znanja iz oblasti vojne taktike i strategije. Ta organizacija je jako dobro finansirana”, navodi Hejgel.

Ono što Hejgel, kao uostalom i cela američka administracija i njeni saveznici, previđa jeste sopstvena odgovornost za bujanje Islamske države. Do ovakvog uspona džihadista ne bi došlo da Zapad u Siriji nije svesrdno podržao ustanak protiv Bašara el Asada, što je Islamskoj državi omogućilo da se razvije, stekne vojničko iskustvo i na kraju ga primeni u Iraku.

Stav Vašingtona je da se žestoko suprotstavlja Islamskoj državi u Iraku, dok se sa istom žestinom protivi zvaničnoj vladi u Siriji, previđajući da su jedino Asad i njegova vojska realna opasnost za džihadiste. Na sceni su, dakle, dve američke politike prema Islamskoj državi – jedna u Siriji a druga u Iraku.

Od podeljenog stava, sasvim očekivano, direktnu korist izvlače jedino ekstremisti.

U tom kontekstu kao jeftini politički marketing deluje nedavna zamerka Hilari Klinton Baraku Obami da bi umerene snage u Siriji, da su samo bile bolje naoružane, sprečile razvoj Islamske države. Činjenice sa terena pokazuju, međutim, da je svih 14 regionalnih centara u Siriji do prošle godine bilo u rukama Bašara el Asada, a da su mu jedini grad preoteli džihadisti, a ne sekularne snage. Preostalu iole organizovanu opoziciju zvaničnom Damasku takođe čine ekstremisti iz drugih organizacija, pa u najmanju ruku izgleda kao fantazija teza da bi uz samo malo veću podršku Obame umerene snage izvojevale pobedu nad Asadom.

Klica nastanka Islamske države začeta je u Iraku, ali ozbiljniju snagu organizacija dobija izbijanjem nemira u Siriji, kada njeni ratnici prelaze granicu i pridružuju se borbi protiv Asada. U tom periodu dolazi i do razlaza sa Al Kaidom, pod čijim okriljem je do tada funkcionisala, nazivajući se Al Kaida u Iraku (AKI).

Do odvajanja je između ostalog došlo zbog neslaganja oko načina ratovanja u Siriji, gde su se borci Islamske države isticali brutalnošću čak i za Al Kaidine aršine. Svirepost koja je od samog početka obeležila ratovanja džihadista pruža odgovor na zagonetku kako je moguća takva ekspanzija organizacije sa nekoliko hiljada članova u odnosu na daleko brojniju i opremljeniju iračku vojsku.

Kao drugi mogući razlog za uspeh relativno male skupine sunitskih ekstremista navodi se njihova nedvosmislena ideološka određenost. Stvaranje islamskog kalifata, bez obzira na sredstva, postao je jasno određen cilj za koji se ispostavilo da ima neodoljivu privlačnost za potencijalne inostrane finansijere. U odnosu na druge islamističke frakcije, beskompromisan metod borbe Islamske države mogućim simpatizerima deluje realnije, a posebno je privlačan mladim fanaticima.

Rukovodstvo Islamske države, oličeno pre svega u neprikosnovenom lideru organizacije Abuu Bakru el Bagdadiju, demonstrira i zavidnu veštinu prikupljanja novca. Londonski „Telegraf” ocenjuje da je reč o najbogatijoj terorističkoj organizaciji u istoriji, a jedan od glavnih izvora prihoda su izdašne donacije koje bogati simpatizeri uplaćuju preko posrednika. Ulazak u trag misterioznim tokovima novca za zapadne službe nije lak zadatak, a spekuliše se da među finansijerima džihadista prednjače donatori nastanjeni u Saudijskoj Arabiji, inače američkom savezniku. Donatorima dubokog džepa je svejedno draže da daju pare za koliko-toliko moguć nastanak kalifata pod okriljem Islamske države, nego za slične inicijative koje nisu odmakle dalje od ideje. 

Donacije nisu jedini izvor finansiranja, pa osim pljački, iznuda i ucena kojima džihadisti pribegavaju na osvojenim teritorijama, Islamska država pokazuje razvijen osećaj za biznis, pogotovo kada je u pitanju nafta. I u Siriji i u Iraku akcije često preusmeravaju prema naftonosnim poljima, a naftom trguju mahom na crnom tržištu.

Vraćajući se na „sirijski period” delovanja Islamske države, posebno aktuelno zvuči slogan koji je organizacija lansirala nakon serije poraza u sukobima sa drugim pobunjeničkim grupama – opstati i proširiti se. U današnjim okolnostima na Bliskom istoku, on nikad nije zvučao istinitije.