Двоструки аршин САД према џихадистима

Нема више ниједног озбиљног политичара на Западу који би био спреман да потцени моћи Исламске државе на Блиском истоку. Џихадисти тренутно контролишу територију већу од Велике Британије са популацијом од око шест милиона људи, а њихова војска је са неких 10.000 бораца, колико је бројала почетком јуна, нарасла на 50.000. Организација расте сваког дана и располаже најмодернијим наоружањем – до америчког су дошли заузевши ирачки град Мосул, а до руског у војним походима у Сирији.

„Исламска држава је нешто другачије од свега што смо до сада имали прилике да видимо. Треба да будемо спремни на све”, каже амерички министар одбране Чак Хејгел и додаје да су оквири који одређују типичну терористичку организацију у овом случају увелико превазиђени.

„Они успевају да споје идеологију и знања из области војне тактике и стратегије. Та организација је јако добро финансирана”, наводи Хејгел.

Оно што Хејгел, као уосталом и цела америчка администрација и њени савезници, превиђа јесте сопствена одговорност за бујање Исламске државе. До оваквог успона џихадиста не би дошло да Запад у Сирији није свесрдно подржао устанак против Башара ел Асада, што је Исламској држави омогућило да се развије, стекне војничко искуство и на крају га примени у Ираку.

Став Вашингтона је да се жестоко супротставља Исламској држави у Ираку, док се са истом жестином противи званичној влади у Сирији, превиђајући да су једино Асад и његова војска реална опасност за џихадисте. На сцени су, дакле, две америчке политике према Исламској држави – једна у Сирији а друга у Ираку.

Од подељеног става, сасвим очекивано, директну корист извлаче једино екстремисти.

У том контексту као јефтини политички маркетинг делује недавна замерка Хилари Клинтон Бараку Обами да би умерене снаге у Сирији, да су само биле боље наоружане, спречиле развој Исламске државе. Чињенице са терена показују, међутим, да је свих 14 регионалних центара у Сирији до прошле године било у рукама Башара ел Асада, а да су му једини град преотели џихадисти, а не секуларне снаге. Преосталу иоле организовану опозицију званичном Дамаску такође чине екстремисти из других организација, па у најмању руку изгледа као фантазија теза да би уз само мало већу подршку Обаме умерене снаге извојевале победу над Асадом.

Клица настанка Исламске државе зачета је у Ираку, али озбиљнију снагу организација добија избијањем немира у Сирији, када њени ратници прелазе границу и придружују се борби против Асада. У том периоду долази и до разлаза са Ал Каидом, под чијим окриљем је до тада функционисала, називајући се Ал Каида у Ираку (АКИ).

До одвајања је између осталог дошло због неслагања око начина ратовања у Сирији, где су се борци Исламске државе истицали бруталношћу чак и за Ал Каидине аршине. Свирепост која је од самог почетка обележила ратовања џихадиста пружа одговор на загонетку како је могућа таква експанзија организације са неколико хиљада чланова у односу на далеко бројнију и опремљенију ирачку војску.

Као други могући разлог за успех релативно мале скупине сунитских екстремиста наводи се њихова недвосмислена идеолошка одређеност. Стварање исламског калифата, без обзира на средства, постао је јасно одређен циљ за који се испоставило да има неодољиву привлачност за потенцијалне иностране финансијере. У односу на друге исламистичке фракције, бескомпромисан метод борбе Исламске државе могућим симпатизерима делује реалније, а посебно је привлачан младим фанатицима.

Руководство Исламске државе, оличено пре свега у неприкосновеном лидеру организације Абуу Бакру ел Багдадију, демонстрира и завидну вештину прикупљања новца. Лондонски „Телеграф” оцењује да је реч о најбогатијој терористичкој организацији у историји, а један од главних извора прихода су издашне донације које богати симпатизери уплаћују преко посредника. Улазак у траг мистериозним токовима новца за западне службе није лак задатак, а спекулише се да међу финансијерима џихадиста предњаче донатори настањени у Саудијској Арабији, иначе америчком савезнику. Донаторима дубоког џепа је свеједно драже да дају паре за колико-толико могућ настанак калифата под окриљем Исламске државе, него за сличне иницијативе које нису одмакле даље од идеје. 

Донације нису једини извор финансирања, па осим пљачки, изнуда и уцена којима џихадисти прибегавају на освојеним територијама, Исламска држава показује развијен осећај за бизнис, поготово када је у питању нафта. И у Сирији и у Ираку акције често преусмеравају према нафтоносним пољима, а нафтом тргују махом на црном тржишту.

Враћајући се на „сиријски период” деловања Исламске државе, посебно актуелно звучи слоган који је организација лансирала након серије пораза у сукобима са другим побуњеничким групама – опстати и проширити се. У данашњим околностима на Блиском истоку, он никад није звучао истинитије.