Gospodin Predrag Palavestra

U kosidbi biranih glava koja je uzela maha ovih dana, jedan otkos odneo je akademike Svetlanu Velmar Janković, Dobricu Ćosića, Miodraga Pavlovića i Predraga Palavestru, koji im se pridružio na Preobraženje i uputio ka svome nekropolju i prijateljima iz Krunskog saveta: Mihizu, Pekiću, Mići Popoviću, Branku Popoviću, Ivanu Antiću, Slobodanu Vitanoviću, Paviću, Mladenu Srbinoviću…

Pisao je gotovo o svima i govorio o mnogima, a skoro da niko nije ni pisao ni govorio o njemu.

Verujem da ne bi imao ništa protiv da se ni u ovom času ne kvari taj običaj i ja ću za ljubav porodice reći tek toliko da, zarad boljih običaja, i poslednji oproštaj ne bi prošao nemo.

Predrag Palavestra je po svemu bio rođeni gospodin, a pre i iznad svega po gospodstvu svoje reči. Čini  se da nije izgovorio ili napisao nijednu koja nije bila otmena i prosejana. Bez patetike, a s patosom kojim je odavao počast pisanom slovu i dostojanstvu ljudskog govora. Njegovom zlatoustom rečitošću, književna nauka i srpska esejistika, Jovan Dučić i Pero Slijepčević, dobili su dostojnog naslednika, da, ne nabrajajući sve vrhunce, spomenem samo njegove Hercegovce.

Sam je kazao da njegovo javno delovanje nije bilo političko nego građansko i donekle prosvetiteljsko. Bez njegovog imena nije bilo peticije ni važnijeg opozicionog čina srpske inteligencije u demokratskom otporu državnoj tiraniji, ideologiji varvarstva. Držeći se svojih visokih merila, s trezvenošću i razboritošću opominjao je da u „svet budućnosti Srbe neće dovesti ni hrabrost ni pokornost, nego civilizacijski preobražaj i njihova izjednačenost sa prosvećenim delom čovečanstva”. Retkom građanskom hrabrošću i uzornim intelektualnim poštenjem raskrinkavao je komunističku crkvu i partijsku kulturu s verom da je „književnost moguća samo kao slobodan i autonoman čin”. Branio je svoj narod od onih koji su „srpski duh izjednačili sa hajdučkom bahatošću i ukinuli gospodstvo i visoki aristokratizam srpskog čoveka”.

Pa ipak je, na kraju, i on sudbinu srpskog čoveka i srpske inteligencije, pa i svoju, video u Andrićevoj reči „kao junaštvo bez slave i mučeništvo bez nade”.

Svih ovih stravičnih pa i sramotnih godina, ako ne i celog života „držao je hladan razum u ognju”. Ne tuleći luč svog intelekta i ne predajući se do poslednjeg daha, saldo svih pregnuća, nada i snova naslovio je: Orali smo more.

Daj Bože da i taj naslov ima i ono drugo, dublje značenje: „Dublje li nas nema / Dublje se otvara spasenje!”

Predrag nije bio prvi Palavestra, niti je poslednji izdanak visokog i plemenitog soja iz koga je potekao. Rodoslova koji svom rodu odavno čini čast, svuda i na svakom mestu.

Draga Nado, najvoljenija ženo,

Saša, jedinče, kojim se s razlogom ponosio,

Vuče, unuče, jedini si čije ime nije mogao da izgovori, a da ga ne odaju osećanja, koja je inače krio.

A taj drhtaj u glasu ukazivao se kao jedina nada i njegova i njegovog naroda.

Zbogom, predragi Palavestra!

(Slovo Matije Bećkovića na ispraćaju Predraga Palavestre 23. avgusta 2014. godine na Novom groblju u Beogradu.)