Господин Предраг Палавестра

У косидби бираних глава која је узела маха ових дана, један откос однео је академике Светлану Велмар Јанковић, Добрицу Ћосића, Миодрага Павловића и Предрага Палавестру, који им се придружио на Преображење и упутио ка своме некропољу и пријатељима из Крунског савета: Михизу, Пекићу, Мићи Поповићу, Бранку Поповићу, Ивану Антићу, Слободану Витановићу, Павићу, Младену Србиновићу…

Писао је готово о свима и говорио о многима, а скоро да нико није ни писао ни говорио о њему.

Верујем да не би имао ништа против да се ни у овом часу не квари тај обичај и ја ћу за љубав породице рећи тек толико да, зарад бољих обичаја, и последњи опроштај не би прошао немо.

Предраг Палавестра је по свему био рођени господин, а пре и изнад свега по господству своје речи. Чини  се да није изговорио или написао ниједну која није била отмена и просејана. Без патетике, а с патосом којим је одавао почаст писаном слову и достојанству људског говора. Његовом златоустом речитошћу, књижевна наука и српска есејистика, Јован Дучић и Перо Слијепчевић, добили су достојног наследника, да, не набрајајући све врхунце, споменем само његове Херцеговце.

Сам је казао да његово јавно деловање није било политичко него грађанско и донекле просветитељско. Без његовог имена није било петиције ни важнијег опозиционог чина српске интелигенције у демократском отпору државној тиранији, идеологији варварства. Држећи се својих високих мерила, с трезвеношћу и разборитошћу опомињао је да у „свет будућности Србе неће довести ни храброст ни покорност, него цивилизацијски преображај и њихова изједначеност са просвећеним делом човечанства”. Ретком грађанском храброшћу и узорним интелектуалним поштењем раскринкавао је комунистичку цркву и партијску културу с вером да је „књижевност могућа само као слободан и аутономан чин”. Бранио је свој народ од оних који су „српски дух изједначили са хајдучком бахатошћу и укинули господство и високи аристократизам српског човека”.

Па ипак је, на крају, и он судбину српског човека и српске интелигенције, па и своју, видео у Андрићевој речи „као јунаштво без славе и мучеништво без наде”.

Свих ових стравичних па и срамотних година, ако не и целог живота „држао је хладан разум у огњу”. Не тулећи луч свог интелекта и не предајући се до последњег даха, салдо свих прегнућа, нада и снова насловио је: Орали смо море.

Дај Боже да и тај наслов има и оно друго, дубље значење: „Дубље ли нас нема / Дубље се отвара спасење!”

Предраг није био први Палавестра, нити је последњи изданак високог и племенитог соја из кога је потекао. Родослова који свом роду одавно чини част, свуда и на сваком месту.

Драга Надо, највољенија жено,

Саша, јединче, којим се с разлогом поносио,

Вуче, унуче, једини си чије име није могао да изговори, а да га не одају осећања, која је иначе крио.

А тај дрхтај у гласу указивао се као једина нада и његова и његовог народа.

Збогом, предраги Палавестра!

(Слово Матије Бећковића на испраћају Предрага Палавестре 23. августа 2014. године на Новом гробљу у Београду.)