Ukra­ji­na tra­ži – se­be

Je­dva ne­de­lju da­na po­sle ru­ko­va­nja sa pred­sed­ni­kom Ru­ske Fe­de­ra­ci­je Vla­di­mi­rom Pu­ti­nom u Min­sku, pred­sed­nik Ukra­ji­ne op­tu­žio je ve­li­kog su­se­da da su nje­go­ve voj­ne sna­ge, oja­ča­ne ar­ti­lje­ri­jom i ten­ko­vi­ma, pre­šle gra­nič­nu li­ni­ju i iz­vr­ši­le in­va­zi­ju na biv­šu so­vjet­sku re­pu­bli­ku.

Iz Mo­skve je, na­rav­no, od­mah sti­gao de­man­ti uz pod­se­ća­nje da se ta­kve in­for­ma­ci­je uče­sta­lo po­ja­vlju­ju na dru­štve­nim mre­ža­ma, ali i sa­op­šte­nje iz Bri­se­la ko­jim je iz­ra­že­na istin­ska za­bri­nu­tost za raz­voj do­ga­đa­ja na ukra­jin­skim pro­sto­ri­ma.

U Ukra­ji­ni se sva­ko­dnev­no pu­ca i gi­ne, i to ni­ko ne ne­gi­ra. Ono u če­mu se dve stra­ne ne sla­žu je­ste – ko „ima pra­vo” da pu­ca? I na ko­ga?

Od­go­vor na ta­kvo pi­ta­nje je kom­pli­ko­van ko­li­ko i ceo ukra­jin­ski su­kob.

Na­i­me, dok vla­sti u Ki­je­vu od me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce tra­že „kon­kret­nu po­moć” ne bi li spre­či­li even­tu­al­ni uspeh po­bu­nje­ni­ka i ne­mi­nov­ni ras­cep dr­ža­ve, do­tle pro­ru­ski bor­ci tra­že isto od Mo­skve.

Tu se već otva­ra pro­stor za mno­go­broj­ne op­tu­žbe i spe­ku­la­ci­je ko­je sva­ko­dnev­no le­te na re­la­ci­ji Ki­jev–Mo­skva–Bri­sel, pa i Nju­jork.

Ono što je ne­sum­nji­vo je­ste da se me­đu bor­ci­ma dve za­ra­će­ne stra­ne na­la­zi mno­go onih ko­ji i ne­ma­ju ukra­jin­sko dr­ža­vljan­stvo. Reč je, na­rav­no, o pla­će­ni­ci­ma, ta­ko­zva­nim psi­ma ra­ta, ko­ji, sva­ki za se­be, tra­že ra­ču­ni­cu u ovom su­ko­bu. A ta ra­ču­ni­ca je pro­sta i ogle­da se u – fi­nan­sij­skoj do­bi­ti.

Sva­ka­ko, ima i onih ko­ji su ov­de do­šli ra­di „vi­ših, hu­ma­ni­tar­nih” ci­lje­va, ru­ko­vo­de­ći se emo­ci­ja­ma i za­bri­nu­to­šću za su­na­rod­ni­ke, ali te­ško je re­ći da je ta­kvih mno­go.

Glav­ni­nu stra­na u su­ko­bu ipak či­ni do­ma­ći ži­valj, oni ko­ji bri­nu o to­me da li će im ku­ća bi­ti me­ta ne­ke ra­ke­te, gde će su­tra pre­spa­va­ti, ka­ko će is­hra­ni­ti po­ro­di­cu, gde će na­ći, i ka­kav, po­sao.

Da­kle – obič­ni Ukra­jin­ci. Bez ob­zi­ra na to da li se me­đu­sob­no spo­ra­zu­me­va­ju na ru­skom je­zi­ku, kao što su to či­ni­li Pu­tin i Po­ro­šen­ko u Min­sku, ili na ukra­jin­skom.

Ali ni­je rat je­di­no što pre­ti sta­nov­ni­štvu na za­ra­će­nom pod­ruč­ju. Uko­li­ko se ostva­re na­me­re vla­sti u Ki­je­vu da se pri­klju­če Evrop­skoj uni­ji, a ra­ti­fi­ko­va­nje spo­ra­zu­ma o ta­kvoj sa­rad­nji već je na­ja­vlje­no za sep­tem­bar, ukra­jin­ska eko­no­mi­ja će se na­ći iz­me­đu če­ki­ća i na­kov­nja, iz­me­đu po­stu­la­ta ko­je pro­mo­vi­še ad­mi­ni­stra­ci­ja u Bri­se­lu i po­li­ti­ke ko­ju pre­ma su­se­di­ma vo­di Mo­skva.

Objek­tiv­no, ukra­jin­ska eko­no­mi­ja već sa­da je na ko­le­ni­ma. Njoj je po­treb­na fi­nan­sij­ska po­moć, a ne po­moć u vi­du pre­sku­pog na­o­ru­ža­nja i rat­nog ma­te­ri­ja­la. Ali oni na Za­pa­du ko­ji sto­je iza po­li­ti­ke Pe­tra Po­ro­šen­ka ima­ju svo­ju ra­ču­ni­cu. Ta ra­ču­ni­ca će se u ko­nač­ni­ci si­gur­no obi­ti o le­đa obič­nim Ukra­jin­ci­ma. Uosta­lom ta­ko je uvek po­sle ra­ta. Ako bi su­kob u biv­šoj so­vjet­skoj re­pu­bli­ci uop­šte mo­gao da se na­zo­ve ra­tom, a ne oru­ža­nom po­bu­nom. Jer u pi­ta­nju je, ba­rem zva­nič­no, je­dan je­din­stven na­rod.

Sa dru­ge stra­ne, ni Za­pa­du, oli­če­nom pre sve­ga u Evrop­skoj uni­ji, ni Ru­si­ji rat, sa svi­me što no­si, ne ide na­ru­ku. S ob­zi­rom na ve­li­či­nu Ukra­ji­ne i njen ge­o­graf­ski po­lo­žaj na kon­ti­nen­tu, Evro­pa bi la­ko mo­gla da po­sta­ne ne­mir­no pod­ruč­je u ko­je će ma­lo ko bi­ti spre­man da ozbilj­no in­ve­sti­ra.

U tom po­gle­du do pu­nog iz­ra­ža­ja do­la­zi da­le­ko­vi­dost Ru­si­je i Ki­ne, či­ji su pred­sed­ni­ci – Vla­di­mir Pu­tin i Si Đin­ping – u pro­le­će pot­pi­sa­li stra­te­ški do­go­vor o is­po­ru­ci ru­skog ga­sa is­toč­nom su­se­du u vred­no­sti od čak 400 mi­li­jar­di do­la­ra!

Uz is­po­ru­ke ga­sa, dvo­ji­ca pred­sed­ni­ka su se do­go­vo­ri­la i o dru­gim va­žnim za­jed­nič­kim pro­jek­ti­ma, od ko­jih bi naj­per­spek­tiv­ni­ji mo­gao da se po­ka­že onaj po ko­jem Ru­si­ja ustu­pa svoj ne­na­se­lje­ni is­toč­ni deo ze­mlje uz ki­ne­sku gra­ni­cu na pri­vre­me­no ko­ri­šće­nje ki­ne­skim pred­u­zet­ni­ci­ma i po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma.

Ka­ko se oče­ku­je, ov­de bi ži­vot u na­red­nim go­di­na­ma i de­ce­ni­ja­ma mo­gao da bu­ja ne­vi­đe­nim in­ten­zi­te­tom i otvo­ri no­va tr­ži­šta za pro­iz­vo­de obe ze­mlje.

Ali, vra­ti­mo se Ukra­ji­ni. Uko­li­ko bi, zbog pri­dru­že­nja EU, vra­ta Ru­si­je za nju bi­la za­tvo­re­na, stva­ri bi mo­gle da po­pri­me ne­že­lje­ne eko­nom­ske raz­me­re. Objek­tiv­no, ova ze­mlja ne­ma mno­go šta da po­nu­di Za­pa­du što mu dru­gi već odav­no ne pro­da­ju. Ni ka­da je u pi­ta­nju ce­na ni ka­da je u pi­ta­nju teh­no­lo­ški ni­vo. Jed­no­stav­no, Ukra­ji­na je do­sad bi­la u ve­li­koj me­ri usme­re­na na tr­ži­šta biv­ših so­vjet­skih ze­ma­lja, uklju­ču­ju­ći i Ru­si­ju. Uko­li­ko tu stvo­ri ne­pre­mo­sti­vi zid i Ru­si­ja se pot­pu­no okre­ne is­to­ku, osta­će pre­pu­šte­na na mi­lost i ne­mi­lost me­še­ta­ri­ma bo­ga­tih ze­ma­lja i in­ve­sti­to­ri­ma iz EU. A ka­ko to u stvar­no­sti iz­gle­da, mo­gu da po­sve­do­če i pri­me­ri po­je­di­nih biv­ših ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka.

Ukra­ji­na, de­fi­ni­tiv­no, mo­ra sa­ma da okon­ča rat ko­ji buk­ti na nje­nom ju­go­i­sto­ku. Na­i­me, uko­li­ko po­ku­ša da se oslo­ni na stra­nu po­moć, a to pod­ra­zu­me­va i po­moć me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce, či­ji glav­ni pred­stav­nik bi, ne­sum­nji­vo, bi­le SAD, po­sta­će ne­ka vr­sta ta­o­ca upra­vo ta­kvih po­ma­ga­ča. Ni­ko, na­i­me, ne stu­pa u oru­ža­ni su­kob ko­ji ga se u osno­vi ne ti­če, a da iz nje­ga ne­ma na­me­ru da iz­vu­če de­be­lu ko­rist. To je prin­cip ko­ji je u isto­ri­ji već mno­go pu­ta vi­đen i spro­ve­den.

Da li je, da­kle, Ukra­ji­ni cilj da po­sta­ne za­toč­nik za­pad­nih si­la (ume­sto Ru­si­je), ka­ko u po­li­tič­kom ta­ko i eko­nom­skom smi­slu, pi­ta­nje je ko­je sva­ka­ko za­slu­žu­je du­bo­ku ana­li­zu, ali opet is­klju­či­vo od stra­ne ukra­jin­ske po­li­tič­ke eli­te, a ni­ka­ko ne­ko­ga iz­va­na.

Ta­ko­đe, ne tre­ba smet­nu­ti s uma da bi ta­kvo even­tu­al­no re­še­nje zah­te­va­lo dra­stič­ne pro­me­ne u ukra­jin­skom dru­štvu uop­šte.

Pa čak ni to ne mo­že da pre­ne­breg­ne či­nje­ni­cu da pi­ta­nje pro­ru­ske po­bu­ne ti­me ne­će bi­ti re­še­no, već sa­mo pri­gu­še­no – do ne­kog no­vog tre­nut­ka ka­da će po­no­vo buk­nu­ti, mo­žda u još dra­stič­ni­jem ob­li­ku.