Укра­ји­на тра­жи – се­бе

Је­два не­де­љу да­на по­сле ру­ко­ва­ња са пред­сед­ни­ком Ру­ске Фе­де­ра­ци­је Вла­ди­ми­ром Пу­ти­ном у Мин­ску, пред­сед­ник Укра­ји­не оп­ту­жио је ве­ли­ког су­се­да да су ње­го­ве вој­не сна­ге, оја­ча­не ар­ти­ље­ри­јом и тен­ко­ви­ма, пре­шле гра­нич­ну ли­ни­ју и из­вр­ши­ле ин­ва­зи­ју на бив­шу со­вјет­ску ре­пу­бли­ку.

Из Мо­скве је, на­рав­но, од­мах сти­гао де­ман­ти уз под­се­ћа­ње да се та­кве ин­фор­ма­ци­је уче­ста­ло по­ја­вљу­ју на дру­штве­ним мре­жа­ма, али и са­оп­ште­ње из Бри­се­ла ко­јим је из­ра­же­на истин­ска за­бри­ну­тост за раз­вој до­га­ђа­ја на укра­јин­ским про­сто­ри­ма.

У Укра­ји­ни се сва­ко­днев­но пу­ца и ги­не, и то ни­ко не не­ги­ра. Оно у че­му се две стра­не не сла­жу је­сте – ко „има пра­во” да пу­ца? И на ко­га?

Од­го­вор на та­кво пи­та­ње је ком­пли­ко­ван ко­ли­ко и цео укра­јин­ски су­коб.

На­и­ме, док вла­сти у Ки­је­ву од ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це тра­же „кон­крет­ну по­моћ” не би ли спре­чи­ли евен­ту­ал­ни успех по­бу­ње­ни­ка и не­ми­нов­ни рас­цеп др­жа­ве, до­тле про­ру­ски бор­ци тра­же исто од Мо­скве.

Ту се већ отва­ра про­стор за мно­го­број­не оп­ту­жбе и спе­ку­ла­ци­је ко­је сва­ко­днев­но ле­те на ре­ла­ци­ји Ки­јев–Мо­сква–Бри­сел, па и Њу­јорк.

Оно што је не­сум­њи­во је­сте да се ме­ђу бор­ци­ма две за­ра­ће­не стра­не на­ла­зи мно­го оних ко­ји и не­ма­ју укра­јин­ско др­жа­вљан­ство. Реч је, на­рав­но, о пла­ће­ни­ци­ма, та­ко­зва­ним пси­ма ра­та, ко­ји, сва­ки за се­бе, тра­же ра­чу­ни­цу у овом су­ко­бу. А та ра­чу­ни­ца је про­ста и огле­да се у – фи­нан­сиј­ској до­би­ти.

Сва­ка­ко, има и оних ко­ји су ов­де до­шли ра­ди „ви­ших, ху­ма­ни­тар­них” ци­ље­ва, ру­ко­во­де­ћи се емо­ци­ја­ма и за­бри­ну­то­шћу за су­на­род­ни­ке, али те­шко је ре­ћи да је та­квих мно­го.

Глав­ни­ну стра­на у су­ко­бу ипак чи­ни до­ма­ћи жи­ваљ, они ко­ји бри­ну о то­ме да ли ће им ку­ћа би­ти ме­та не­ке ра­ке­те, где ће су­тра пре­спа­ва­ти, ка­ко ће ис­хра­ни­ти по­ро­ди­цу, где ће на­ћи, и ка­кав, по­сао.

Да­кле – обич­ни Укра­јин­ци. Без об­зи­ра на то да ли се ме­ђу­соб­но спо­ра­зу­ме­ва­ју на ру­ском је­зи­ку, као што су то чи­ни­ли Пу­тин и По­ро­шен­ко у Мин­ску, или на укра­јин­ском.

Али ни­је рат је­ди­но што пре­ти ста­нов­ни­штву на за­ра­ће­ном под­руч­ју. Уко­ли­ко се оства­ре на­ме­ре вла­сти у Ки­је­ву да се при­кљу­че Европ­ској уни­ји, а ра­ти­фи­ко­ва­ње спо­ра­зу­ма о та­квој са­рад­њи већ је на­ја­вље­но за сеп­тем­бар, укра­јин­ска еко­но­ми­ја ће се на­ћи из­ме­ђу че­ки­ћа и на­ков­ња, из­ме­ђу по­сту­ла­та ко­је про­мо­ви­ше ад­ми­ни­стра­ци­ја у Бри­се­лу и по­ли­ти­ке ко­ју пре­ма су­се­ди­ма во­ди Мо­сква.

Објек­тив­но, укра­јин­ска еко­но­ми­ја већ са­да је на ко­ле­ни­ма. Њој је по­треб­на фи­нан­сиј­ска по­моћ, а не по­моћ у ви­ду пре­ску­пог на­о­ру­жа­ња и рат­ног ма­те­ри­ја­ла. Али они на За­па­ду ко­ји сто­је иза по­ли­ти­ке Пе­тра По­ро­шен­ка има­ју сво­ју ра­чу­ни­цу. Та ра­чу­ни­ца ће се у ко­нач­ни­ци си­гур­но оби­ти о ле­ђа обич­ним Укра­јин­ци­ма. Уоста­лом та­ко је увек по­сле ра­та. Ако би су­коб у бив­шој со­вјет­ској ре­пу­бли­ци уоп­ште мо­гао да се на­зо­ве ра­том, а не ору­жа­ном по­бу­ном. Јер у пи­та­њу је, ба­рем зва­нич­но, је­дан је­дин­ствен на­род.

Са дру­ге стра­не, ни За­па­ду, оли­че­ном пре све­га у Европ­ској уни­ји, ни Ру­си­ји рат, са сви­ме што но­си, не иде на­ру­ку. С об­зи­ром на ве­ли­чи­ну Укра­ји­не и њен ге­о­граф­ски по­ло­жај на кон­ти­нен­ту, Евро­па би ла­ко мо­гла да по­ста­не не­мир­но под­руч­је у ко­је ће ма­ло ко би­ти спре­ман да озбиљ­но ин­ве­сти­ра.

У том по­гле­ду до пу­ног из­ра­жа­ја до­ла­зи да­ле­ко­ви­дост Ру­си­је и Ки­не, чи­ји су пред­сед­ни­ци – Вла­ди­мир Пу­тин и Си Ђин­пинг – у про­ле­ће пот­пи­са­ли стра­те­шки до­го­вор о ис­по­ру­ци ру­ског га­са ис­точ­ном су­се­ду у вред­но­сти од чак 400 ми­ли­јар­ди до­ла­ра!

Уз ис­по­ру­ке га­са, дво­ји­ца пред­сед­ни­ка су се до­го­во­ри­ла и о дру­гим ва­жним за­јед­нич­ким про­јек­ти­ма, од ко­јих би нај­пер­спек­тив­ни­ји мо­гао да се по­ка­же онај по ко­јем Ру­си­ја усту­па свој не­на­се­ље­ни ис­точ­ни део зе­мље уз ки­не­ску гра­ни­цу на при­вре­ме­но ко­ри­шће­ње ки­не­ским пред­у­зет­ни­ци­ма и по­љо­при­вред­ни­ци­ма.

Ка­ко се оче­ку­је, ов­де би жи­вот у на­ред­ним го­ди­на­ма и де­це­ни­ја­ма мо­гао да бу­ја не­ви­ђе­ним ин­тен­зи­те­том и отво­ри но­ва тр­жи­шта за про­из­во­де обе зе­мље.

Али, вра­ти­мо се Укра­ји­ни. Уко­ли­ко би, због при­дру­же­ња ЕУ, вра­та Ру­си­је за њу би­ла за­тво­ре­на, ства­ри би мо­гле да по­при­ме не­же­ље­не еко­ном­ске раз­ме­ре. Објек­тив­но, ова зе­мља не­ма мно­го шта да по­ну­ди За­па­ду што му дру­ги већ одав­но не про­да­ју. Ни ка­да је у пи­та­њу це­на ни ка­да је у пи­та­њу тех­но­ло­шки ни­во. Јед­но­став­но, Укра­ји­на је до­сад би­ла у ве­ли­кој ме­ри усме­ре­на на тр­жи­шта бив­ших со­вјет­ских зе­ма­ља, укљу­чу­ју­ћи и Ру­си­ју. Уко­ли­ко ту ство­ри не­пре­мо­сти­ви зид и Ру­си­ја се пот­пу­но окре­не ис­то­ку, оста­ће пре­пу­ште­на на ми­лост и не­ми­лост ме­ше­та­ри­ма бо­га­тих зе­ма­ља и ин­ве­сти­то­ри­ма из ЕУ. А ка­ко то у ствар­но­сти из­гле­да, мо­гу да по­све­до­че и при­ме­ри по­је­ди­них бив­ших ју­го­сло­вен­ских ре­пу­бли­ка.

Укра­ји­на, де­фи­ни­тив­но, мо­ра са­ма да окон­ча рат ко­ји бук­ти на ње­ном ју­го­и­сто­ку. На­и­ме, уко­ли­ко по­ку­ша да се осло­ни на стра­ну по­моћ, а то под­ра­зу­ме­ва и по­моћ ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це, чи­ји глав­ни пред­став­ник би, не­сум­њи­во, би­ле САД, по­ста­ће не­ка вр­ста та­о­ца упра­во та­квих по­ма­га­ча. Ни­ко, на­и­ме, не сту­па у ору­жа­ни су­коб ко­ји га се у осно­ви не ти­че, а да из ње­га не­ма на­ме­ру да из­ву­че де­бе­лу ко­рист. То је прин­цип ко­ји је у исто­ри­ји већ мно­го пу­та ви­ђен и спро­ве­ден.

Да ли је, да­кле, Укра­ји­ни циљ да по­ста­не за­точ­ник за­пад­них си­ла (уме­сто Ру­си­је), ка­ко у по­ли­тич­ком та­ко и еко­ном­ском сми­слу, пи­та­ње је ко­је сва­ка­ко за­слу­жу­је ду­бо­ку ана­ли­зу, али опет ис­кљу­чи­во од стра­не укра­јин­ске по­ли­тич­ке ели­те, а ни­ка­ко не­ко­га из­ва­на.

Та­ко­ђе, не тре­ба смет­ну­ти с ума да би та­кво евен­ту­ал­но ре­ше­ње зах­те­ва­ло дра­стич­не про­ме­не у укра­јин­ском дру­штву уоп­ште.

Па чак ни то не мо­же да пре­не­брег­не чи­ње­ни­цу да пи­та­ње про­ру­ске по­бу­не ти­ме не­ће би­ти ре­ше­но, већ са­мо при­гу­ше­но – до не­ког но­вог тре­нут­ка ка­да ће по­но­во бук­ну­ти, мо­жда у још дра­стич­ни­јем об­ли­ку.