„Sivi dom” više nije siv

Pet­na­e­sto­go­di­šnji A. S. iz Obre­nov­ca, iza se­be ima na­no­še­nje te­ških te­le­snih po­vre­da. Ka­že, ne kri­vi dru­štvo za to što je „pao”, ne­go – se­be. Imao je šan­su da za­i­gra za pr­vo­li­ga­ški Ču­ka­rič­ki, ali je zbog glu­po­sti ko­ju je na­pra­vio pro­pu­stio pro­fe­si­o­nal­nu fud­bal­sku ka­ri­je­ru. Tru­di­će se, obe­ća­va, da u Do­mu ko­li­ko-to­li­ko na­dok­na­di iz­gu­blje­no.

S ob­zi­rom na to da je u tre­nut­ku sud­ske od­lu­ke bio ma­lo­le­tan, iz­re­če­na mu je me­ra upu­ći­va­nja u Vas­pit­no-po­prav­ni dom za ma­lo­let­ni­ke u Kru­šev­cu. Ni nje­mu, ni dru­gi­ma ko­ji su zbog ne­ke kriv­nje za­vr­ši­li ov­de, ni­je iz­re­če­na vre­men­ski ogra­ni­če­na ka­zna. Za­kon pro­pi­su­je da ona mo­že da bu­de od šest me­se­ci do če­ti­ri go­di­na, pa ka­ko se ko po­ka­že. Vred­ni­ji i po­slu­šni­ji idu ku­ći ra­ni­je. Oni dru­gi – ka­sni­je.

Naj­ve­ći broj njih u Do­mu je zbog „imo­vin­skih de­li­ka­ta”. Ukup­no ih je oko dve sto­ti­ne, a sva­ki de­se­ti je ov­de zbog ubi­stva. Zbog spe­ci­fič­no­sti usta­no­ve, na­či­na nje­nog funk­ci­o­ni­sa­nja, na­či­na ra­da za­po­sle­nih Dom je, ka­ko ka­že nje­gov uprav­nik Ivan Mi­ja­i­lo­vić, je­din­stven ne sa­mo u Sr­bi­ji, ne­go i na či­ta­vom Bal­ka­nu.

– U Do­mu se spro­vo­di vas­pit­na me­ra ko­ja ne mo­že da tra­je kra­će od šest me­se­ci, ni­ti du­že od če­ti­ri go­di­ne i u nje­mu se na­la­ze šti­će­ni­ci ko­ji su svo­ja kri­vič­na de­la iz­vr­ši­li u sta­ro­snoj do­bi od 14 do 16 go­di­na, iz­u­zet­no i sta­ri­ji, uko­li­ko sud pro­ce­ni i sma­tra da je to svr­sis­hod­ni­je i ce­lis­hod­ni­je u pro­ce­su re­so­ci­ja­li­za­ci­je – ob­ja­šnja­va Mi­ja­i­lo­vić.

U pre­va­spi­ta­va­nju šti­će­ni­ka, ka­že uprav­nik, uče­stvu­je či­tav tim struč­nja­ka: psi­ho­lo­zi, so­ci­o­lo­zi, pe­da­go­zi..., ko­ji ana­li­zi­ra­ju lič­nost šti­će­ni­ka, nji­hov od­nos pre­ma iz­vr­še­nom de­lu i dru­štve­noj za­jed­ni­ci. Tvr­di da „si­vi dom”, ka­ko je VPD u Kru­šev­cu po­znat po isto­i­me­noj te­le­vi­zij­skoj se­ri­ji, vi­še ni­je siv i da vi­še li­či na mo­der­ne usta­no­ve za pre­va­spi­ta­va­nje ma­lo­let­ni­ka.

– Iz­grad­nja no­vih pa­vi­ljo­na omo­gu­ći­la nam je da se po­seb­no sme­šta ma­lo­let­na i pu­no­let­na po­pu­la­ci­ja. Po­seb­no smo se tru­di­li da ih, iako su u odvo­je­nim pa­vi­ljo­ni­ma, ras­po­re­di­mo po ste­pe­nu ri­zi­ka. Naj­če­šće su ov­de zbog kra­đa i, na­ža­lost, ve­ći­na njih su vi­še­stru­ki po­vrat­ni­ci. Dom funk­ci­o­ni­še kao je­dan ma­li grad i u nje­mu se, kao i „na­po­lju”, de­ša­va­ju raz­ne stva­ri. Ima­mo pod­jed­na­ko pro­ble­ma i sa šti­će­ni­ci­ma i s rad­ni­ci­ma što je ti­pič­no za okru­že­nje u ko­jem ra­di­mo, ali i po­sao ko­jim se ba­vi­mo – ka­že Mi­ja­i­lo­vić i na­gla­ša­va da je ovo je­di­ni za­vod u kom je broj vas­pi­ta­ča i šti­će­ni­ka – isti.

Iz­ve­snih pro­ble­ma u ra­du s de­com, ka­ko ka­že Rad­mi­la Ze­če­vić, na­čel­ni­ca za tret­man u VPD Kru­še­vac, uvek ima. Po­sled­njih go­di­na u nje­mu je sve vi­še onih s pro­seč­nom ili in­te­li­gen­ci­jom is­pod pro­se­ka.

– U Dom se upu­ću­ju i de­voj­či­ce ko­je se sme­šta­ju u pa­vi­ljo­ne ko­ji su odvo­je­ni od onih u ko­ji­ma su de­ča­ci. Ne­ma­mo ne­kih ve­ćih pro­ble­ma s nji­ma, ali je in­te­re­sant­no da je tre­nut­na struk­tu­ra de­voj­či­ca u Do­mu ta­kva da su one lo­ših in­te­lek­tu­al­nih po­ten­ci­ja­la i s du­bo­kim pa­to­lo­gi­ja­ma. Uglav­nom do­la­ze iz dis­funk­ci­o­nal­nih po­ro­di­ca, a ne­ke od njih su pre upu­ći­va­nja u Dom bi­le su sklo­ne nar­ko­ma­ni­ji, pro­sti­tu­ci­ji... Ko­mu­ni­ka­ci­ja s nji­ma je vr­lo štu­ra, što do­dat­no ote­ža­va po­sao oso­blju u Do­mu. Če­sto na­i­la­zi­mo na pro­ble­me ka­da tre­ba ne­ku od de­voj­či­ca da ot­pu­sti­mo iz Do­ma. Ne­ret­ko se de­ša­va da de­voj­ke, po­sle Do­ma, ne­ma­ju gde da se vra­te. Ima­li smo i slu­ča­je­va ka­da de­voj­ci ni­smo re­kli da ide ku­ći da je ne bi­smo de­pri­mi­ra­li, od­no­sno uti­ca­li na nje­no po­na­ša­nje ko­je se u Do­mu znat­no po­pra­vi­lo – na­vo­di Ze­če­vi­će­va.

A, dru­gog re­še­nja osim ot­pu­sta – ne­ma. Onog tre­nut­ka ka­da je re­še­nje pra­vo­sna­žno, šti­će­nik mo­ra da bu­de „eks­pe­do­van” iz Do­ma.

Sva­ko ode­lje­nje u Do­mu ima svoj re­žim ra­da, a šti­će­ni­ci se sva­ko­dnev­no oce­nju­ju. Na kra­ju ne­de­lje, vas­pi­tač „za­klju­ču­je” pro­seč­nu oce­nu od ko­je za­vi­si na­pre­do­va­nje u tret­ma­nu, sa­mim tim i broj po­god­no­sti.

– Ži­vot i rad šti­će­ni­ka u Do­mu bo­du­je se oce­na­ma od nu­le do tri. Bo­du­je se sve što oni ura­de, ka­ko u kon­tak­tu s vas­pi­ta­čem na pla­nu pre­va­spi­ta­va­nja ko­ji je in­di­vi­du­a­lan za sva­kog šti­će­ni­ka, u ra­di­o­ni­ci gde su rad­no an­ga­žo­va­ni, u ško­li gde se obra­zu­ju, ali i na svim dru­gim po­lji­ma. Ne­delj­ni „skor” je naj­va­žni­ji za na­pre­do­va­nje. Sva­ko ju­tro, vas­pi­tač ima di­sku­si­o­nu gru­pu gde s ma­lo­let­ni­ci­ma ana­li­zi­ra pret­hod­ni dan. Na ovim „sa­stan­ci­ma” šti­će­ni­ci mo­gu da sa­zna­ju ko­je su oce­ne do­bi­li za pret­hod­ni dan. Ako i do­bi­ju lo­šu oce­nu, ona mo­že da se is­pra­vi – ob­ja­šnja­va na­čel­ni­ca za tret­man KPD u Kru­šev­cu.

Vi­še bo­do­va zna­či i bo­lji tret­man, a bo­lji tret­man – vi­še po­god­no­sti i iz­la­ske u grad. A, ka­da iz­la­ze u grad, sva­kog šti­će­ni­ka pra­ti po je­dan vas­pi­tač. Oni ko­ji su u Do­mu rad­no an­ga­žo­va­ni, do­bi­ja­ju me­seč­nu na­dok­na­du za to. Po­la od tog nov­ca ide na nji­hov „cr­ni de­po­zit” ko­ji oni, ka­da iza­đu iz Do­ma, no­se sa so­bom, a po­lo­vi­nu šti­će­ni­ci mo­gu da ko­ri­ste sva­ke sre­de. Za no­vac, uglav­nom, ku­pu­ju ci­ga­re­te, so­ko­ve. Ne­ki od njih šte­de no­vac i za njih ku­pu­ju pa­ti­ke, ode­ću. Tre­nut­no su „u mo­di” tre­ner­ke.

– Iz­ve­snih, haj­de da ka­žem, pro­ble­ma ima­mo i s ro­di­te­lji­ma. Ima ro­di­te­lja ko­ji sa­ra­đu­ju i ko­ji od pr­vog da­na sva­ko­dnev­no zo­vu i in­te­re­su­ju se za svo­ju de­cu. Ima­te i one ko­ji se uop­šte ne in­te­re­su­ju i ne sa­ra­đu­ju, do­no­se de­ci mo­bil­ne te­le­fo­ne, ra­ni­je su do­no­si­li i nar­ko­ti­ke. Ne­ka­da je­dan raz­go­vor s ro­di­te­lji­ma zna­či tri ko­ra­ka una­zad za šti­će­ni­ka – na­vo­di Ze­če­vi­će­va.

Sva­ki od šti­će­ni­ka za­slu­žu­je, ka­žu u Do­mu, dru­gu šan­su. Ma­lo je ko is­ko­ri­sti. Ve­ći­na njih se, na­ža­lost, po­no­vo vra­ća na loš put.

------------------------------------------------------------------------

Osno­vao ga Kr­cun

Usta­no­vu je 11. ju­na 1947. go­di­ne osno­vao ta­da­šnji mi­ni­star po­li­ci­je Slo­bo­dan Pe­ne­zić Kr­cun. Ta­da su pri­sti­gli i pr­vi ma­lo­let­ni­ci. Zgra­da u ko­joj je sme­šten uprav­ni deo iz­gra­đe­na je ne­po­sred­no pred rat kao ka­zne­ni za­vod. Bi­la je opa­sa­na vi­so­kim zi­dom, s ma­lim dvo­ri­štem za šet­nju. Ve­ći broj pro­sto­ri­ja bio je bez vo­do­vo­da i ka­na­li­za­ci­je. Pr­vi ma­lo­let­ni­ci bi­li su upu­će­ni iz ka­zne­no-po­prav­nih do­mo­va, a osim njih u usta­no­vi su bi­li sme­šte­ni i ma­lo­let­ni­ci ko­ji­ma ni­je bi­la iz­re­če­na vas­pit­na me­ra ili ka­zna, već su zbog de­lin­kvent­nog po­na­ša­nja pri­hva­ta­ni s uli­ca ve­ćih gra­do­va Sr­bi­je, Cr­ne Go­re i dru­gih kra­je­va ta­da­šnje dr­ža­ve.
------------------------------------------------------------------------

Ne­kad i sad

Za po­sled­nje dve i po go­di­ne mno­go je ura­đe­no na una­pre­đe­nju ži­vo­ta šti­će­ni­ka i ra­da za­po­sle­nik u VPD. Ura­đe­ne su no­ve par­kov­ske sta­ze, uklo­njen je ve­ći broj sta­rih i ošte­će­nih sta­ba­la, ra­di­lo se na raš­či­šća­va­nju i pre­na­me­ni 45 ari ze­mlji­šta iz pro­iz­vod­ne ha­le, po­dig­nu­ta je no­va ogra­da. Ura­đe­na je dre­na­ža te­re­na oko vi­tal­nih obje­ka­ta unu­tar Do­ma.

Na eko­no­mi­ji či­ja je po­vr­ši­na oko 15 ari ga­je se po­ljo­pri­vred­ne kul­tu­re, a po­ve­ćan je i obim pro­iz­vod­nje hra­ne. Po­vr­ši­na eko­no­mi­je pro­ši­re­na je za oko se­dam i po hek­ta­ra po­što je raš­či­šćen ko­rov, re­no­vi­ra­na je unu­tra­šnjost uprav­ne zgra­de i pri­jav­ni­ce.