Šamar iz Vašingtona

Ni američki "hladan tuš", ni neočekivano odbojno reagovanje domaće javnosti nisu, očigledno, spustili temperaturu s kojom Angela Merkel juriša na osvajanje stalnog mesta za svoju zemlju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Uprkos "šamaru iz Vašingtona", kako su neki opozicioni prvaci protumačili činjenicu da je američki predsednik na zasedanju Generalne skupštine UN spomenuo samo Japan, a ne i Nemačku, kao kandidata zrelog za članstvo u najvažnijem forumu svetske organizacije, nemački kancelar se, u svojim naprasno probuđenim aspiracijama, najviše uzda upravo u njenog političkog prijatelja Džordža Buša.

Uz konstataciju da je ovu temu proglasila visokoprioritetnom i rezervisala za sebe, Angela Merkel ima specijalni plan: uverena je da će tokom privatne posete američkom predsedniku na njegovom privatnom ranču u Teksasu, u novembru, uspeti da izdejstvuje Bušovu podršku.

U takav scenarij očigledno malo ko veruje. Iako su konzervativci, tada još u opoziciji, svojevremeno optuživali bivšeg kancelara Gerharda Šredera da je sam kriv za krah njegovih ambicija na Ist Riveru - osveta američkog predsednika za njegovo odbijanje da ga sledi u iračkoj ratnoj avanturi - analitičari u Berlinu, razlažući hladno tvrde činjenice i argumente, konstatuju da iza navodne Bušove "ljutnje" stoje realni interesi Vašingtona koji, u ovom slučaju, nisu saglasni sa nemačkim interesima.

Podrška i favorizovanje Japana objašnjava se američkom potrebom da se snažnije parira, i u Savetu bezbednosti, narasloj kineskoj moći i ambicijama.

Takve potrebe kad je reč o Nemačkoj u strateškim američkim koordinatama i kombinacijama, jednostavno nema: u ekskluzivnom i privilegovanom klubu svetske organizacije, među pet stalnih članova, već sede dva američka saveznika iz Evrope, Velika Britanija i Francuska.

Ta činjenica "torpeduje" i jedan od ključnih argumenata s kojim se barata u nemačkoj inicijativi - da Savet bezbednosti ne odgovara stanju stvari u 21. veku i da, u geografskom smislu, nije reprezentativan. Eventualni ulazak Nemačke u najvažniji forum svetske organizacije samo bi pojačao "evropsku kartu", na račun Azije, Latinske Amerike i Afrike.

Ni nemačka formula iz Šrederovih vremena da se Ist River osvoji ortački sa Brazilom, Indijom i Japanom nije donela očekivani efekat. Naprotiv. Umesto podrške i konsenzusa, izazvala je dodatne konfrontacije i osporavanja. Protiv Brazila su se, sopstvenim kandidaturama, oglasili Meksiko i Argentina, Nemačkoj je "parirala" - čini to i dalje - Italija, Indiji Pakistan, a Japan se, uprkos snažnoj američkoj podršci, suočavao sa kineskom isključivošću i - vetom.

Merkelova sada pokušava da ublaži, i slomi, taj otpor novom varijantom: lansirala je ideju o stalnom mestu u Savetu bezbednosti "na probu". Nemačka bi, po toj varijanti, uz još neke zemlje, ušla u ekskluzivni klub, sa svim pravima i privilegijama koje imaju "starosedeoci" sa oročenim mandatom na, eventualno, deset godina. Posle tog roka bi se, zavisno od "rezultata koje pokaže", odlučilo da li i dalje pripada toj formaciji ili ne.

U ovoj malo izglednoj varijanti, Nemci bi, po njihovom uverenju, raspolagali jakim argumentima i zadovoljili kriterijume koje je svojevremeno definisao tadašnji generalni sekretar UN Kofi Anan za ulazak u stalni sastav Saveta bezbednosti: politička i finansijska moć plus vojno angažovanje u globalnim razmerama i "režiji" UN.

Finansijsku moć Nemci su odavno imali, njihov politički uticaj je upadljivo porastao posle ujedinjenja, a vojnici Bundesvera su već "raspoređeni" od Bosne i Kosova do - Avganistana.