Шамар из Вашингтона

Ни амерички "хладан туш", ни неочекивано одбојно реаговање домаће јавности нису, очигледно, спустили температуру с којом Ангела Меркел јуриша на освајање сталног места за своју земљу у Савету безбедности Уједињених нација.

Упркос "шамару из Вашингтона", како су неки опозициони прваци протумачили чињеницу да је амерички председник на заседању Генералне скупштине УН споменуо само Јапан, а не и Немачку, као кандидата зрелог за чланство у најважнијем форуму светске организације, немачки канцелар се, у својим напрасно пробуђеним аспирацијама, највише узда управо у њеног политичког пријатеља Џорџа Буша.

Уз констатацију да је ову тему прогласила високоприоритетном и резервисала за себе, Ангела Меркел има специјални план: уверена је да ће током приватне посете америчком председнику на његовом приватном ранчу у Тексасу, у новембру, успети да издејствује Бушову подршку.

У такав сценариј очигледно мало ко верује. Иако су конзервативци, тада још у опозицији, својевремено оптуживали бившег канцелара Герхарда Шредера да је сам крив за крах његових амбиција на Ист Риверу - освета америчког председника за његово одбијање да га следи у ирачкој ратној авантури - аналитичари у Берлину, разлажући хладно тврде чињенице и аргументе, констатују да иза наводне Бушове "љутње" стоје реални интереси Вашингтона који, у овом случају, нису сагласни са немачким интересима.

Подршка и фаворизовање Јапана објашњава се америчком потребом да се снажније парира, и у Савету безбедности, нараслој кинеској моћи и амбицијама.

Такве потребе кад је реч о Немачкој у стратешким америчким координатама и комбинацијама, једноставно нема: у ексклузивном и привилегованом клубу светске организације, међу пет сталних чланова, већ седе два америчка савезника из Европе, Велика Британија и Француска.

Та чињеница "торпедује" и један од кључних аргумената с којим се барата у немачкој иницијативи - да Савет безбедности не одговара стању ствари у 21. веку и да, у географском смислу, није репрезентативан. Евентуални улазак Немачке у најважнији форум светске организације само би појачао "европску карту", на рачун Азије, Латинске Америке и Африке.

Ни немачка формула из Шредерових времена да се Ист Ривер освоји ортачки са Бразилом, Индијом и Јапаном није донела очекивани ефекат. Напротив. Уместо подршке и консензуса, изазвала је додатне конфронтације и оспоравања. Против Бразила су се, сопственим кандидатурама, огласили Мексико и Аргентина, Немачкој је "парирала" - чини то и даље - Италија, Индији Пакистан, а Јапан се, упркос снажној америчкој подршци, суочавао са кинеском искључивошћу и - ветом.

Меркелова сада покушава да ублажи, и сломи, тај отпор новом варијантом: лансирала је идеју о сталном месту у Савету безбедности "на пробу". Немачка би, по тој варијанти, уз још неке земље, ушла у ексклузивни клуб, са свим правима и привилегијама које имају "староседеоци" са ороченим мандатом на, евентуално, десет година. После тог рока би се, зависно од "резултата које покаже", одлучило да ли и даље припада тој формацији или не.

У овој мало изгледној варијанти, Немци би, по њиховом уверењу, располагали јаким аргументима и задовољили критеријуме које је својевремено дефинисао тадашњи генерални секретар УН Кофи Анан за улазак у стални састав Савета безбедности: политичка и финансијска моћ плус војно ангажовање у глобалним размерама и "режији" УН.

Финансијску моћ Немци су одавно имали, њихов политички утицај је упадљиво порастао после уједињења, а војници Бундесвера су већ "распоређени" од Босне и Косова до - Авганистана.