Pobuna bosonogih

ANALIZA VESTI
Ulice Jongona (nekada Ranguna) i drugih većih gradova u Mjanmaru (Burmi) opustele su posle sedmodnevnih uličnih protesta u kojima je oko stotinu hiljada demonstranata, predvođenih bosonogim budističkim monasima, izražavalo nezadovoljstvo vladavinom vojne hunte. Generali su uzvratili brutalno: batinanjem učesnika protesta, blokadom manastira, uvođenjem policijskog časa.

Iako su ovi protesti podsetili na one iz 1988, kada su u prvim redovima bili studenti, očigledno su bili manje masovni i manje krvavi. Prema zvaničnoj verziji, poginulo je samo desetak demonstranata; zapadne vlade smatraju da je taj broj veći, ali u svakom slučaju ni blizu broju oko 3.000 ubijenih od pre 19 godina.

Pokazalo se tako da ulični protesti, u odsustvu jasnog političkog plana, adekvatne organizacije i čvrstog jezgra vođstva, nisu dovoljni da obore nepopularni vojni režim koji ima na raspolaganju disciplinovanu silu. Nije, takođe, bilo ni dovoljno upečatljivog spoljnog pritiska, pa je hunta opet izašla kao pobednik. Ali, ućutkavši opet nezadovoljnike, generali su izgubili unutrašnju legitimnost.

Nova je naime okolnost da su demonstrante ovoga puta predvodili budistički monasi, kojih tamo ima oko 400.000, koliko otprilike i vojnika. Bio je to sukob dve najvažnije institucije u zemlju u kojoj je budizmu privrženo 90 odsto od oko 50 miliona  stanovnika, iz kojeg su jedni izašli kao privremeni politički pobednici, a drugi kao dugoročni moralni dobitnici.

Budizam je u Burmi, kao, uostalom, i drugde u jugoistočnoj Aziji, formalno izvan politike, ali podrška klera je izuzetno važna za legitimitet vlasti. Burmanski generali su zato nastojali da ostave utisak kako to poštuju, pa je režim 1999. organizovao novo pozlaćivanje krova najveće budističke pagode u zemlji, koja je optočena tonama zlata i sa preko 4.000 dijamanata. Takođe, hunta je godinama nastojala da budističku hijerarhiju odobrovolji davanjem njenim pripadnicima nekih od važnih državnih položaja, što je smirivalo više ešelone klera, ali izazivalo gnev mlađih monaha.

Povodi i razlozi za najnovije proteste bili su pre svega ekonomski. Počelo je sa opštim poskupljenjima, pošto su pre toga ukinute subvencije za gorivo. Iako je potencijalno bogata naftom i gasom, Burma gotovo da nema prerađivačkih kapaciteta, pa je prinuđena da sve derivate uvozi. Na izvozu sirovina, bez dodavanja bilo kakvog rada i vrednosti, zasnovan je, uostalom, gro tamošnje ekonomije.

Hunta se održava i svojom geopolitičkom važnošću za velike susede. Uklešten pre svega između dva azijska giganta, Kine i Indije (graniči se još i sa Bangladešom, Tajlandom i Laosom), Mjanmar (ime koje hunta promoviše od 1989, ali koje nije ozvaničeno nijednom odlukom nekog predstavničkog doma) efektno koristi njihov rivalitet i suprotstavljene interese.

Kina je pri tom glavni trgovinski partner, glavni snabdevač oružjem i neka vrsta diplomatskog mentora. Prema nekim spekulacijama, Kina tamo ima i vojne instalacije, a preko Mjanmara, uprkos njegovoj lošoj infrastrukturi, i  najkraći trgovački put do Indijskog okeana. Većina firmi koje istražuju naftu i gas u burmanskom priobalju su kineske.

Indija, čije potrebe za naftom rastu, takođe je bacila oko na burmanske rezerve. Delhi zato nastoji da negujući veze sa režimom donekle parira uticaju Pekinga, premda veze sa njim nisu ni blizu tako svestrane kao kineske. Indiji je, sem toga, potrebna i vojna pomoć ovog suseda u obuzdavanju maoističkih pobunjenika u severoistočnim državama, koji pribežište traže u džunglama na burmanskoj strani granice.

Treći spoljnopolitički partner koji bi mogao da izvrši pritisak na huntu je Japan, koji je najveći donator pomoći i koji je već izrazio nezadovoljstvo zbog okolnosti pogibije svog novinara, sudeći prema snimcima sa demonstracija, namerno ubijenog.

Mjanmar je član ASEAN-a, regionalne ekonomske i sve ambicioznije političke asocijacije, ali, uprkos dosad najtežoj retorici osude, ASEAN, koji funkcioniše na principu konsenzusa, teško može da preduzme bilo šta konkretno.

Iznutra, prodemokratski pokret nema dovoljno snage: njegov lider Aung San Su Ći je u kućnom pritvoru, dok brutalnost režima i efikasnost snaga unutrašnje bezbednosti predupređuje bilo kakvo organizovanje opozicije.

Ostaje zato da se vidi koliko je najnoviji obračun sa budistima dodatno podrio režim, koji je nedavno svoje sedište preselio u novoizgrađenu administrativnu prestonicu, oko 290 kilometara severno od Ranguna.