Побуна босоногих

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Улице Јонгона (некада Рангуна) и других већих градова у Мјанмару (Бурми) опустеле су после седмодневних уличних протеста у којима је око стотину хиљада демонстраната, предвођених босоногим будистичким монасима, изражавало незадовољство владавином војне хунте. Генерали су узвратили брутално: батинањем учесника протеста, блокадом манастира, увођењем полицијског часа.

Иако су ови протести подсетили на оне из 1988, када су у првим редовима били студенти, очигледно су били мање масовни и мање крвави. Према званичној верзији, погинуло је само десетак демонстраната; западне владе сматрају да је тај број већи, али у сваком случају ни близу броју око 3.000 убијених од пре 19 година.

Показало се тако да улични протести, у одсуству јасног политичког плана, адекватне организације и чврстог језгра вођства, нису довољни да оборе непопуларни војни режим који има на располагању дисциплиновану силу. Није, такође, било ни довољно упечатљивог спољног притиска, па је хунта опет изашла као победник. Али, ућуткавши опет незадовољнике, генерали су изгубили унутрашњу легитимност.

Нова је наиме околност да су демонстранте овога пута предводили будистички монаси, којих тамо има око 400.000, колико отприлике и војника. Био је то сукоб две најважније институције у земљу у којој је будизму привржено 90 одсто од око 50 милиона  становника, из којег су једни изашли као привремени политички победници, а други као дугорочни морални добитници.

Будизам је у Бурми, као, уосталом, и другде у југоисточној Азији, формално изван политике, али подршка клера је изузетно важна за легитимитет власти. Бурмански генерали су зато настојали да оставе утисак како то поштују, па је режим 1999. организовао ново позлаћивање крова највеће будистичке пагоде у земљи, која је опточена тонама злата и са преко 4.000 дијаманата. Такође, хунта је годинама настојала да будистичку хијерархију одобровољи давањем њеним припадницима неких од важних државних положаја, што је смиривало више ешелоне клера, али изазивало гнев млађих монаха.

Поводи и разлози за најновије протесте били су пре свега економски. Почело је са општим поскупљењима, пошто су пре тога укинуте субвенције за гориво. Иако је потенцијално богата нафтом и гасом, Бурма готово да нема прерађивачких капацитета, па је принуђена да све деривате увози. На извозу сировина, без додавања било каквог рада и вредности, заснован је, уосталом, гро тамошње економије.

Хунта се одржава и својом геополитичком важношћу за велике суседе. Уклештен пре свега између два азијска гиганта, Кине и Индије (граничи се још и са Бангладешом, Тајландом и Лаосом), Мјанмар (име које хунта промовише од 1989, али које није озваничено ниједном одлуком неког представничког дома) ефектно користи њихов ривалитет и супротстављене интересе.

Кина је при том главни трговински партнер, главни снабдевач оружјем и нека врста дипломатског ментора. Према неким спекулацијама, Кина тамо има и војне инсталације, а преко Мјанмара, упркос његовој лошој инфраструктури, и  најкраћи трговачки пут до Индијског океана. Већина фирми које истражују нафту и гас у бурманском приобаљу су кинеске.

Индија, чије потребе за нафтом расту, такође је бацила око на бурманске резерве. Делхи зато настоји да негујући везе са режимом донекле парира утицају Пекинга, премда везе са њим нису ни близу тако свестране као кинеске. Индији је, сем тога, потребна и војна помоћ овог суседа у обуздавању маоистичких побуњеника у североисточним државама, који прибежиште траже у џунглама на бурманској страни границе.

Трећи спољнополитички партнер који би могао да изврши притисак на хунту је Јапан, који је највећи донатор помоћи и који је већ изразио незадовољство због околности погибије свог новинара, судећи према снимцима са демонстрација, намерно убијеног.

Мјанмар је члан АСЕАН-а, регионалне економске и све амбициозније политичке асоцијације, али, упркос досад најтежој реторици осуде, АСЕАН, који функционише на принципу консензуса, тешко може да предузме било шта конкретно.

Изнутра, продемократски покрет нема довољно снаге: његов лидер Аунг Сан Су Ћи је у кућном притвору, док бруталност режима и ефикасност снага унутрашње безбедности предупређује било какво организовање опозиције.

Остаје зато да се види колико је најновији обрачун са будистима додатно подрио режим, који је недавно своје седиште преселио у новоизграђену административну престоницу, око 290 километара северно од Рангуна.