KUĆA U VOJNIČKOM RANCU

Još je Napoleon Bonaparte rekao " da svaki vojnik ima u svom rancu maršalsku palicu" misleći da svako ko se odluči za vojnu karijeru teoretski ima šansu da stigne i do pozicije maršala. Verovatno je to važilo, možda važi i sada za francuske vojnike, nekada davno i za srpske. A danas?

Sudeći po medijima, afere sa vilama i stanovima ozbiljno su nagrizle moralni profil jugoslovenskih i srpskih generala. Naravno, to se ne može uopštavati, ali je stvar poprimila ozbiljne dimenzije i sigurno će se odraziti i na budući prestiž uniforme srpskog vojnika.

Šta se, zapravo, dogodilo? Od kada su to kvadrati stambenog prostora za oficire najviših činova važniji od stanja borbenog morala, obučenosti vojnika i ispravnosti borbene tehnike? Zašto se niko od najviših činova ove vojske javno ne pobuni zbog zaostajanja u modernizaciji vojske, dok su neki istovremeno vrlo uporni u dobijanju novog stambenog prostora? Šta znači formula: "To mi pripada"?

Dakle, da li je sve počelo pred raspad nekadašnje Jugoslavije sa izgradnjom vile u Opatiji za tadašnjeg saveznog sekretara za narodnu odbranu admirala flote Branka Mamule? Aferu sa vilom u Opatiji otkrila je ljubljanska "Mladina", a onda se na taj list sručila lavina kritika Političke uprave SSNO-a, pa je onda Obaveštajna uprava SSNO-a napravila skicu psihološko-propagandnog rata protiv JNA u obliku krova vile i tu skicu poslala svim redakcijama dnevnih listova, pa je to objavio čak i zagrebački "Vjesnik" i sve je to stavljeno u kontekst "zločinačkog pokušaja rušenja Jugoslavije". A stvar je bila jednostavna, savezni sekretar za narodnu odbranu imao je u Beogradu službenu vilu u kojoj je stanovao sve dok je obavljao tu funkciju. Vila u Opatiji, a posebno vojnici oko nje, formacijski nisu išli uz tu funkciju. I tako je u predvečerje sloma Jugoslavije, zapravo, otvoren i slobodan lov na vile.

Sve dok je postojala uređena država, kakva je bila SFRJ, sa uređenom vojskom, a takva je bila, priznali to sada ili ne, JNA, tačno se znalo ko i na kakav stan ima pravo. Savezni sekretar za narodnu odbranu imao je pravo na kuću-vilu, ali samo u periodu dok obavlja tu dužnost. Kada prestane dužnost, prestaje i boravak u kući. Stambeni pravilnik nije se mogao menjati više puta za godinu dana kao što je to danas slučaj, a diskreciono pravo saveznog sekretara za narodnu odbranu u pogledu vanredno dodeljenih stanova bilo je vrlo restriktivno i taksativno određeno.

Naravno, raspad Jugoslavije doneo je i velike stambene probleme za starešine JNA koje su u Srbiju i Crnu Goru stigle iz republika koje su proglasile nezavisnost. Te starešine napustile su svoje stanove, njihove supruge većinom i radna mesta, prirodno očekujući da će se Beograd kasnije pobrinuti i za njihove sudbine. Pre svega za stan.

No, umesto toga u jeku raspada Jugoslavije, negde u decembru 1991. usledio je prvi generalski juriš na elitno naselje "Cvećara 1". Naselje se gradilo dok je država propadala. Pločice su se uvozile iz Italije, budući stanari su bdeli nad izgradnjom umesto da su bdeli nad državom. Onda su se neki uselili, neki to odmah lukavo prodali i otišli na druge manje uočljive lokacije. Prošlo je dosta godina do novog juriša na naselje "Cvećara 2". Potomci nekadašnjih partizana koji su jurišali u Prvoj, Drugoj i ostalim ofanzivama na Nemce i druge mrske okupatore sada su jurišali na stambene kvadrate. Zašto?

Zbog opšteg pada morala, zbog nepostojanja oficirskog kodeksa časti, zbog svega onoga što se zbivalo i zbiva u društvu. Ako je neko na službeni račun nadziđivao stambene kvadrate za vreme rata 1999. godine, otkupljivao stanove i kuće i sada za sve to ima opravdanja u stilu "on se eto borio za Srbiju, a oni njemu sada tako vraćaju", onda je to dijagnoza za lekara. Ali, šta reći za one koji tu dijagnozu tolerišu već sedam godina? I zašto tolerišu? U ime kojih interesa? Zašto je negde postupljeno krajnje surovo, pa su neki ostali bez radnih mesta i bez sredstava za život, a drugima je ostavljeno da se protivzakonito baškare sedam godina u službenoj vili? Koliko su tu oštećeni vojni beskućnici koji i danas žive u kasarnama, po hodnicima, u nužnom smeštaju?

Šta se to dogodilo i događa sa srpskim generalima? Jedan je bivši načelnik Generalštaba optužen da je šurovao sa glavnim američkim špijunom za Balkan, drugi je posle svog smenjivanja kompletnu vojnu dokumentaciju poslao u Hag, ali nije pomoglo, jer je i on u međuvremenu stigao u Hag, treći je, ali iz Republike Srpske, postao glavni svedok optužbe u Hagu i zato ga niko i ne dira i ne spominje, četvrti, onaj iz Srbije pasionirano skuplja stambene kvadrate od juga do severa nekadašnje SCG. Ovi u Hagu međusobno se žale "da nije fer da su svi oni tu, a glavnog šefa nema među njima".

Je li to slika i prilika srpskog generalskog korpusa danas? Ili su generali jednostavno videli šta se radi u društvu, šta rade tajkuni i političari, kakvi su danas vrednosni kriterijumi? Ili je to reakcija "napuštenih i zaboravljenih branilaca otadžbine"?

Pre desetak godina jednom japanskom vojnom pilotu, potpukovniku postavio sam nepristojno pitanje kolika mu je plata.

–  Oko 4.000 dolara, odgovorio je.

Bio sam začuđen, to je bilo malo za potpukovnika koji je bio komandant puka lovaca F-15 sa oko 2.500 sati naleta.

– Znate gospodine, nije sve u novcu, ima nešto i u oficirskoj časti, nasmešio se on.

U Njujorku na Tajms skveru godinama se vrtela reklama za pristupanje američkim oružanim snagama. Tekst je glasio ovako: "Stupite u armiju SAD, imaćete solidne plate, putovaćete širom sveta, upoznaćete zanimljive ljude i moći ćete da ih i ubijete".

Nigde stanova i vila?