КУЋА У ВОЈНИЧКОМ РАНЦУ

Још је Наполеон Бонапарте рекао " да сваки војник има у свом ранцу маршалску палицу" мислећи да свако ко се одлучи за војну каријеру теоретски има шансу да стигне и до позиције маршала. Вероватно је то важило, можда важи и сада за француске војнике, некада давно и за српске. А данас?

Судећи по медијима, афере са вилама и становима озбиљно су нагризле морални профил југословенских и српских генерала. Наравно, то се не може уопштавати, али је ствар попримила озбиљне димензије и сигурно ће се одразити и на будући престиж униформе српског војника.

Шта се, заправо, догодило? Од када су то квадрати стамбеног простора за официре највиших чинова важнији од стања борбеног морала, обучености војника и исправности борбене технике? Зашто се нико од највиших чинова ове војске јавно не побуни због заостајања у модернизацији војске, док су неки истовремено врло упорни у добијању новог стамбеног простора? Шта значи формула: "То ми припада"?

Дакле, да ли је све почело пред распад некадашње Југославије са изградњом виле у Опатији за тадашњег савезног секретара за народну одбрану адмирала флоте Бранка Мамуле? Аферу са вилом у Опатији открила је љубљанска "Младина", а онда се на тај лист сручила лавина критика Политичке управе ССНО-а, па је онда Обавештајна управа ССНО-а направила скицу психолошко-пропагандног рата против ЈНА у облику крова виле и ту скицу послала свим редакцијама дневних листова, па је то објавио чак и загребачки "Вјесник" и све је то стављено у контекст "злочиначког покушаја рушења Југославије". А ствар је била једноставна, савезни секретар за народну одбрану имао је у Београду службену вилу у којој је становао све док је обављао ту функцију. Вила у Опатији, а посебно војници око ње, формацијски нису ишли уз ту функцију. И тако је у предвечерје слома Југославије, заправо, отворен и слободан лов на виле.

Све док је постојала уређена држава, каква је била СФРЈ, са уређеном војском, а таква је била, признали то сада или не, ЈНА, тачно се знало ко и на какав стан има право. Савезни секретар за народну одбрану имао је право на кућу-вилу, али само у периоду док обавља ту дужност. Када престане дужност, престаје и боравак у кући. Стамбени правилник није се могао мењати више пута за годину дана као што је то данас случај, а дискреционо право савезног секретара за народну одбрану у погледу ванредно додељених станова било је врло рестриктивно и таксативно одређено.

Наравно, распад Југославије донео је и велике стамбене проблеме за старешине ЈНА које су у Србију и Црну Гору стигле из република које су прогласиле независност. Те старешине напустиле су своје станове, њихове супруге већином и радна места, природно очекујући да ће се Београд касније побринути и за њихове судбине. Пре свега за стан.

Но, уместо тога у јеку распада Југославије, негде у децембру 1991. уследио је први генералски јуриш на елитно насеље "Цвећара 1". Насеље се градило док је држава пропадала. Плочице су се увозиле из Италије, будући станари су бдели над изградњом уместо да су бдели над државом. Онда су се неки уселили, неки то одмах лукаво продали и отишли на друге мање уочљиве локације. Прошло је доста година до новог јуриша на насеље "Цвећара 2". Потомци некадашњих партизана који су јуришали у Првој, Другој и осталим офанзивама на Немце и друге мрске окупаторе сада су јуришали на стамбене квадрате. Зашто?

Због општег пада морала, због непостојања официрског кодекса части, због свега онога што се збивало и збива у друштву. Ако је неко на службени рачун надзиђивао стамбене квадрате за време рата 1999. године, откупљивао станове и куће и сада за све то има оправдања у стилу "он се ето борио за Србију, а они њему сада тако враћају", онда је то дијагноза за лекара. Али, шта рећи за оне који ту дијагнозу толеришу већ седам година? И зашто толеришу? У име којих интереса? Зашто је негде поступљено крајње сурово, па су неки остали без радних места и без средстава за живот, а другима је остављено да се противзаконито башкаре седам година у службеној вили? Колико су ту оштећени војни бескућници који и данас живе у касарнама, по ходницима, у нужном смештају?

Шта се то догодило и догађа са српским генералима? Један је бивши начелник Генералштаба оптужен да је шуровао са главним америчким шпијуном за Балкан, други је после свог смењивања комплетну војну документацију послао у Хаг, али није помогло, јер је и он у међувремену стигао у Хаг, трећи је, али из Републике Српске, постао главни сведок оптужбе у Хагу и зато га нико и не дира и не спомиње, четврти, онај из Србије пасионирано скупља стамбене квадрате од југа до севера некадашње СЦГ. Ови у Хагу међусобно се жале "да није фер да су сви они ту, а главног шефа нема међу њима".

Је ли то слика и прилика српског генералског корпуса данас? Или су генерали једноставно видели шта се ради у друштву, шта раде тајкуни и политичари, какви су данас вредносни критеријуми? Или је то реакција "напуштених и заборављених бранилаца отаџбине"?

Пре десетак година једном јапанском војном пилоту, потпуковнику поставио сам непристојно питање колика му је плата.

–  Око 4.000 долара, одговорио је.

Био сам зачуђен, то је било мало за потпуковника који је био командант пука ловаца Ф-15 са око 2.500 сати налета.

– Знате господине, није све у новцу, има нешто и у официрској части, насмешио се он.

У Њујорку на Тајмс скверу годинама се вртела реклама за приступање америчким оружаним снагама. Текст је гласио овако: "Ступите у армију САД, имаћете солидне плате, путоваћете широм света, упознаћете занимљиве људе и моћи ћете да их и убијете".

Нигде станова и вила?