Ratni potpredsednik dobio mirovnu nagradu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 12. oktobra – Al Gor (59) mogao bi da ponese zvanje svetskog šampiona u nezvaničnom ali spektakularnom nadmetanju – sakupljača vrhunskih trofeja. Ove godine, a možda i uopšte, neprikosnoven je u tom pogledu: pre danas mu dodeljene Nobelove nagrade za mir (koju deli s Međuvladinom grupom UN za klimatske promene), osvojio je filmskog Oskara za dokumentarac "Neprijatna istina" o štetnosti globalnog zagrevanja kao i nagradu Emi za dostignuća njegovog televizijskog studija "Karent".

On je, prosto, od sebe stvorio novu ličnost i trebalo bi da ovenčan tim prestižnim priznanjima, cenjenim i ovde i u svetu, uđe u trku za predsednika Amerike i popravi joj imidž narušen neuspesima sadašnje vlasti – uzvikuju vođi nekoliko pokreta njegovih simpatizera. Da li će Gor uslišiti njihove molbe – pitanje je koje sada opseda domaću i međunarodnu javnost, željnu da supersila dobije lidera koji se neće oglušivati o potrebe drugih zemalja i koji će je pridružiti međunarodnim akcijama za opšte dobro, u kakve spada borba za ublažavanje klimatskih lomova nastalih, dobrim delom, zbog neobuzdanih ljudskih aktivnosti.

Gor je dosad u više navrata rekao da nema ambicija da se ponovo takmiči za mesto šefa Bele kuće, ali nikad nije kategorički rekao da tako nešto nipošto ne dolazi u obzir. Trofejni "het-trik" nagnao je njegove obožavaoce da ga još više pritisnu da izgovori sudbonosno "da" i "slisti" sve učesnike u tekućem izbornom maratonu, za koje smatraju da "ne zaslužuju da dođu na čelo SAD".

Podbadaju ga i podsećanjem da je "kucnuo čas" da se revanšira za poraz na predsedničkim izborima 2000. godine, koje još prati fama da su završeni "najspornijim rezultatom u istoriji". Gor – koji je tada još bio potpredsednik (u mandatima Bila Klintona od 1993. do 2001. godine ) – dobio je pola miliona glasova više od Džordža Buša mlađeg, ali je duel izgubio, po ovdašnjem sistemu, jer je dobio manje elektora saveznih država. Poraz je priznao tek posle rekordno dugog dobrojavanja glasova – zagubljenih, nejasno upisanih i naknadno pridošlih, u Floridi, gde je zaključeno, uz pomoć odluke Vrhovnog suda, da je Buš dobio 537 glasova više, što mu je bilo dovoljno da ne ode sa predsedničke funkcije.

Tu "zavrzlamu" pojedini političari i sociolozi smatraju činom koji je ugrozio legitimitet izbora za čelnu poziciju u SAD i iz koga su proizišla kasnija zastranjivanja u Bušovoj politici. Gor jeste bio u vlasti koja je povela bombardovanje bivše SRJ u proleće 1999, ali mu ovdašnji hroničari to ne pominju, već ističu da je bio jedan od prvih otvorenih kritičara, još u februaru 2002. godine, planova Vašingtona za napad na Irak, izveden u martu 2003.

Ova činjenica mu se sada uzima kao plus u poređenju s većinom predsedničkih pretendenata koji su podržali vojni pohod na Irak čiji su se povodi ispostavili neopravdanim. U intervjuu londonskom "Gardijanu", pretprošlog maja, on se u kritici Bušove administracije čak nije libio da je nazove "otpadničkom bandom desničarskih ekstremista".

Iako je Nobelov komitet odbacio slutnje da je nagrada Goru politički motivisana, ovde je ona doživljena kao nova međunarodna packa Bušu, još jača od one kada je isto priznanje 2002. dobio, za uložene mirovne napore, bivši predsednik Džimi Karter. Gorovo zalaganje protiv zagađivanja atmosfere, Buš je u vreme izbornog rivalstva sa prilično uspeha izvrgao podsmehu, a onda istrajavao u protivljenju međunarodnom sporazumu iz Kjota, da bi tek ovih dana priznao da treba smanjiti emisiju gasova kako bi se donekle stabilizovala planetarna klima.

Politička klima jeste sada u prilog Goru, koji je posle "skandaloznih izbora" pre gotovo sedam godina promenio i sebe i tim saradnika posvetivši se ekološkom angažmanu, početom još 1988. kada unutar svoje Demokratske partije nije uspeo da izbori nominaciju za predsednika SAD. Njegovi najvatreniji i najistrajniji podržavaoci, okupljeni pod internetskom oznakom drafgore.com, tvrde da su dosad primili 165.000 potpisa i komentara i skupili "stotine hiljada dolara" u prilog Gorovoj kandidaturi, od kojih su za prekjučerašnji oglas na celoj stranici "Njujork tajmsa" platili 65.000 dolara. Gor je, inače, najavio da će svoj deo Nobelove nagrade, u iznosu od milion i po dolara, pokloniti ovdašnjoj Alijansi za zaštitu klime.

Hroničari ukazuju i da je dosad više američkih političara dobilo Nobelovu nagradu za mir. Prvi – ondašnji predsednik Teodor Ruzvelt, 1906.  Među ovdašnjim dobitnicima tog priznanja posle Drugog svetskog rata bio je, 1964. godine,  borac za crnačka prava Martin Luter King.  

Pre nego što je postao Klintonov potpredsednik, podseća se, Al Gor je bio prvo član Predstavničkog doma, pa Senata, što je prethodno bio i njegov otac. Rođen je u prestoničnom Vašingtonu. Stekao je diplomu Univerziteta Harvard. Četiri meseca je bio u Vijetnamskom ratu. Nekoliko godina je radio kao novinar. Sa suprugom Tiper ima četvoro dece.