Kapiten oslabljenog tima

Pre­mi­jer srp­ske vla­de ima sve vi­še po­sla. Ra­zna ču­da se do­ga­đa­ju u Sr­bi­ji, a njih uvek ob­ja­šnja­va sa­mo je­dan čo­vek. U ta­kvoj ras­po­de­li po­sla mno­ge stva­ri, od­lu­ke, na­ja­ve i ve­se­le pro­jek­ci­je osta­ju ne­ja­sne, uz sve ve­će na­sla­ge oprav­da­ne strep­nje. 

De­fi­le „raz­li­či­tih” ostao je u de­be­loj sen­ci ja­kog po­li­cij­skog fron­ta, vi­jo­ri­li su se ša­re­ni bar­ja­ci, ali bez iz­ra­zi­te ra­do­sti ko­ju da­je ta­kva vr­sta po­no­sa. Po­li­ci­ja je i da­lje uslov slo­bo­de za ma­nji­ne sklo­ne da svo­ju jav­nu erot­sku raz­dra­ga­nost pre­tvo­re u me­ta­fo­ru sve­ko­li­kih ljud­skih pra­va. 

Šet­nje je bi­lo, Da­ven­port je to po­zdra­vio kao po­be­du de­mo­krat­ske Sr­bi­je, ma­da su na dru­gom kra­ju po­no­sa ču­ve­ni ni­ški žan­da­ri, od bez­broj mo­guć­no­sti da se is­ka­žu, iza­bra­li da pre­bi­ju bra­ću pre­mi­je­ra i gra­do­na­čel­ni­ka Be­o­gra­da. 

Ka­ko se i zbog če­ga to do­go­di­lo, na ko­ji na­čin su se is­po­lji­le i na bru­ta­lan na­čin su­ko­bi­le ilu­zi­je o mo­ći i si­ro­va fi­zič­ka sna­ga, po­ka­za­će is­tra­ga, ko­ja je, kao i uvek „u to­ku”. Mo­gu­će je da de­ta­lje ne­će­mo sa­zna­ti, i da će mno­go to­ga osta­ti u obla­sti ne­u­ku­snog ta­blo­id­nog na­ga­đa­nja. U sva­kom slu­ča­ju, pre­te­ra­na ak­tiv­nost Alek­san­dra Vu­či­ća, nje­go­va sva­ko­dnev­na po­ja­vlji­va­nja, i de­fi­ni­tiv­na tu­ma­če­nja sve­ga što je va­žno, sve­do­če o sum­nji­voj kom­pe­ten­ci­ji osta­lih mi­ni­sta­ra. I to u naj­va­žni­jim re­so­ri­ma. Pra­vo­su­đe je pa­ra­li­zo­va­no već pu­ne tri sed­mi­ce, mi­ni­star Se­la­ko­vić ni­je u mo­ći da se iz­bo­ri sa te­škom kri­zom ko­ju je sam iza­zvao blo­ki­ra­ju­ći neo­tu­đi­ve advo­kat­ske nad­le­žno­sti. 

Mi­ni­star po­li­ci­je je još pod hi­po­te­kom op­tu­žbe za pla­gi­jat i u sen­ci več­nog di­rek­to­ra Mi­lo­ra­da Ve­ljo­vi­ća. Obo­ji­ca su u pro­fe­si­o­nal­noj de­fan­zi­vi, bez mo­ći da re­še vi­tal­ne pro­ble­me u elit­nim je­di­ni­ca­ma, ko­je su se otu­đi­le, ima­ju svo­je him­ne, svo­ja auto­nom­na pra­vi­la i vred­no­sni si­stem iz­van dr­žav­nih re­gu­la. Ni­je ov­de reč sa­mo o pre­bi­ja­nju pre­mi­je­ro­vog bra­ta, ne­go o us­po­sta­vlje­noj tra­di­ci­ji ta­kve vr­ste. Zbog to­ga ni­je do­volj­no pre­ci­zna pa­ro­la o sna­zi, ko­ju če­sto ko­ri­ste vi­so­ki či­nov­ni­ci, da „ni­ko ni­je ja­či od dr­ža­ve”. Na ko­ga se to od­no­si? Da li na one ko­ji ata­ku­ju na dr­ža­vu „u ime na­ro­da”, ili je u pi­ta­nju ne­ka la­tent­na mrač­na si­la, ko­ju je dr­ža­va već uoči­la, a gra­đa­ni ne. 

Uz vr­lo slab ot­por na­ja­vlje­nim me­ra­ma vla­de za pu­nje­nje bu­dže­ta, po­ka­za­lo se da su pen­zi­o­ner­ske or­ga­ni­za­ci­je u Sr­bi­ji (PUPS, Udru­že­nje pen­zi­o­ne­ra) je­din­stve­ne u sve­tu. Iz­ja­sni­le su se pro­tiv pen­zi­o­ne­ra ko­je (for­mal­no) za­stu­pa­ju, i po­dr­ža­le dra­stič­ne me­re pro­tiv svo­jih čla­no­va. Raz­log za ta­ko sra­mo­tan, per­verz­ni stav mo­že bi­ti sa­mo je­dan: ču­va­nje po­zi­ci­ja nji­ho­vih ru­ko­vod­sta­va. PUPS je u su­no­vra­tu, ali nje­gov pred­sed­nik je na dr­žav­nom kr­mi­lu, i to je je­dan od ap­sur­da ko­ji nas dr­ži u du­gom, te­škom bu­ni­lu. 

Mo­že li se o sve­mu ovo­me go­vo­ri­ti jav­no? Mo­že, na­rav­no, ali sve je vi­še ezo­pov­skog je­zi­ka, a sve ma­nje pro­sto­ra. Ču­ve­ni te­o­re­ti­čar me­di­ja Mar­šal Ma­klu­an, re­kao je da cen­zu­ra u stva­ri ne po­sto­ji, i da se o sve­mu mo­že go­vo­ri­ti. Osva­ja­nje slo­bo­de za­vi­si od spo­sob­no­sti da se ona osvo­ji. Ni­ko je ne ude­lju­je, pa ni vo­lje­na vlast. Ali, auto­cen­zu­ra je pro­iz­vod oprav­da­nog stra­ha. Sa­ra­pin pro­blem je već ap­sol­vi­ran, a i Olja Beć­ko­vić je osta­la bez mo­guć­no­sti da ra­di. Na­dam se, sa­mo pri­vre­me­no, ma­da, ko bi ga znao. Gar­si­ja Mar­kes, no­vi­nar, mi­sli da in­for­ma­tiv­na kla­u­stro­fo­bi­ja iza­zi­va bun­tov­ni re­fleks, jer ne­ma dru­gog iz­la­za. Da­kle, ov­de ni­je reč o stra­hu auto­ra, do­bro po­zna­jem i Olju i Sa­ra­pu, ne­go o bri­zi či­nov­ni­ka ko­ji ih „ure­đu­ju”. Od­mah se tu otva­ra­ju me­sta za no­vi­nar­ske su­kla­te, pri­u­če­ne apo­lo­ge­te i ser­vil­ne obo­ža­va­o­ce. 

Na taj na­čin je cen­zu­ra, u vi­du ira­ci­o­nal­ne auto­cen­zu­re, spu­šte­na na naj­ni­ži mo­gu­ći ni­vo, na ko­me o slo­bo­di me­di­ja od­lu­ču­ju ne­u­ki i ne­pi­sme­ni, jer sa­mo ta­ko ume­ju da po­ka­žu svo­ju po­dob­nost i oda­nost. Pri­tom, to ni­ko od njih ne tra­ži, bar ne u ob­li­ku zah­te­va za kla­sič­nim ga­še­njem no­vi­nar­skog je­zi­ka. Ali oni upor­no nu­de to što ima­ju, i ko­ri­ste kli­mu ka­ko bi što bo­lje unov­či­li svo­ju be­zna­čaj­nost. 

U ov­de ovlaš opi­sa­nom am­bi­jen­tu, pre­mi­jer do­bi­ja pri­zna­nja iz ino­stran­stva za svo­je re­form­ske po­du­hva­te, ali se či­ni da ne­ma do­volj­no do­bru po­dr­šku svo­je stran­ke i ko­a­li­ci­o­nih or­ta­ka. Nje­go­vi po­boč­ni sa­rad­ni­ci su bez sna­ge da do­vr­še, čak i da za­poč­nu svo­je po­slo­ve, i to je već do­volj­no ši­rok pro­stor da pre­mi­jer stal­no do­ka­zu­je ka­ko sve mo­ra da ura­di sam. 

On to na­rav­no ne mo­že, jer to ne mo­že ni­ko, ali sam je stva­rao ta­kav si­stem. Ma­da se, i po­red ne­kih in­di­ka­to­ra ko­ji se nu­de pu­tem is­tra­ži­va­nja i uti­sa­ka, ne mo­gu slo­ži­ti sa sta­vom da je u Sr­bi­ji reč o ne­koj vr­sti „ple­bi­sci­tar­ne ti­ra­ni­je”. To jest, po­sto­ja­nja onog hi­bri­da, ko­ji ja­koj lič­no­sti da­je pra­vo na sve­vla­šće „po vo­lji na­ro­da”. 

Ta­kav si­stem ap­so­lut­ne vla­sti, na­stao na te­me­lji­ma lju­ba­vi ve­ći­ne, u su­šti­ni je neo­dr­živ, jer je obo­ža­va­nje vo­đe u Sr­bi­ji te­ško od­re­di­vo ose­ća­nje. Ako nam usko­ro ne bu­de znat­no bo­lje, emo­ci­je će se uga­si­ti br­že no što su pla­nu­le. Da­kle, ako je ovo u Sr­bi­ji ne­ka vr­sta že­lje­nog de­spo­ti­zma, taj si­stem je do­sto­jan sva­kog sa­ža­lje­nja.

U sve­mu što iza­zi­va ne­sa­ni­cu i de­pre­si­ju, sa­zna­li smo da je na­ša Ma­ri­ja­na Mi­lo­sa­vlje­vić po­klo­ni­la te­ško obo­le­loj pri­ja­te­lji­ci bu­breg. Bo­žan­ski dar, vest zbog ko­je vre­di ži­ve­ti.