Капитен ослабљеног тима

Пре­ми­јер срп­ске вла­де има све ви­ше по­сла. Ра­зна чу­да се до­га­ђа­ју у Ср­би­ји, а њих увек об­ја­шња­ва са­мо је­дан чо­век. У та­квој рас­по­де­ли по­сла мно­ге ства­ри, од­лу­ке, на­ја­ве и ве­се­ле про­јек­ци­је оста­ју не­ја­сне, уз све ве­ће на­сла­ге оправ­да­не стреп­ње. 

Де­фи­ле „раз­ли­чи­тих” остао је у де­бе­лој сен­ци ја­ког по­ли­циј­ског фрон­та, ви­јо­ри­ли су се ша­ре­ни бар­ја­ци, али без из­ра­зи­те ра­до­сти ко­ју да­је та­ква вр­ста по­но­са. По­ли­ци­ја је и да­ље услов сло­бо­де за ма­њи­не скло­не да сво­ју јав­ну ерот­ску раз­дра­га­ност пре­тво­ре у ме­та­фо­ру све­ко­ли­ких људ­ских пра­ва. 

Шет­ње је би­ло, Да­вен­порт је то по­здра­вио као по­бе­ду де­мо­крат­ске Ср­би­је, ма­да су на дру­гом кра­ју по­но­са чу­ве­ни ни­шки жан­да­ри, од без­број мо­гућ­но­сти да се ис­ка­жу, иза­бра­ли да пре­би­ју бра­ћу пре­ми­је­ра и гра­до­на­чел­ни­ка Бе­о­гра­да. 

Ка­ко се и због че­га то до­го­ди­ло, на ко­ји на­чин су се ис­по­љи­ле и на бру­та­лан на­чин су­ко­би­ле илу­зи­је о мо­ћи и си­ро­ва фи­зич­ка сна­га, по­ка­за­ће ис­тра­га, ко­ја је, као и увек „у то­ку”. Мо­гу­ће је да де­та­ље не­ће­мо са­зна­ти, и да ће мно­го то­га оста­ти у обла­сти не­у­ку­сног та­бло­ид­ног на­га­ђа­ња. У сва­ком слу­ча­ју, пре­те­ра­на ак­тив­ност Алек­сан­дра Ву­чи­ћа, ње­го­ва сва­ко­днев­на по­ја­вљи­ва­ња, и де­фи­ни­тив­на ту­ма­че­ња све­га што је ва­жно, све­до­че о сум­њи­вој ком­пе­тен­ци­ји оста­лих ми­ни­ста­ра. И то у нај­ва­жни­јим ре­со­ри­ма. Пра­во­су­ђе је па­ра­ли­зо­ва­но већ пу­не три сед­ми­це, ми­ни­стар Се­ла­ко­вић ни­је у мо­ћи да се из­бо­ри са те­шком кри­зом ко­ју је сам иза­звао бло­ки­ра­ју­ћи нео­ту­ђи­ве адво­кат­ске над­ле­жно­сти. 

Ми­ни­стар по­ли­ци­је је још под хи­по­те­ком оп­ту­жбе за пла­ги­јат и у сен­ци веч­ног ди­рек­то­ра Ми­ло­ра­да Ве­љо­ви­ћа. Обо­ји­ца су у про­фе­си­о­нал­ној де­фан­зи­ви, без мо­ћи да ре­ше ви­тал­не про­бле­ме у елит­ним је­ди­ни­ца­ма, ко­је су се оту­ђи­ле, има­ју сво­је хим­не, сво­ја ауто­ном­на пра­ви­ла и вред­но­сни си­стем из­ван др­жав­них ре­гу­ла. Ни­је ов­де реч са­мо о пре­би­ја­њу пре­ми­је­ро­вог бра­та, не­го о ус­по­ста­вље­ној тра­ди­ци­ји та­кве вр­сте. Због то­га ни­је до­вољ­но пре­ци­зна па­ро­ла о сна­зи, ко­ју че­сто ко­ри­сте ви­со­ки чи­нов­ни­ци, да „ни­ко ни­је ја­чи од др­жа­ве”. На ко­га се то од­но­си? Да ли на оне ко­ји ата­ку­ју на др­жа­ву „у име на­ро­да”, или је у пи­та­њу не­ка ла­тент­на мрач­на си­ла, ко­ју је др­жа­ва већ уочи­ла, а гра­ђа­ни не. 

Уз вр­ло слаб от­пор на­ја­вље­ним ме­ра­ма вла­де за пу­ње­ње бу­џе­та, по­ка­за­ло се да су пен­зи­о­нер­ске ор­га­ни­за­ци­је у Ср­би­ји (ПУПС, Удру­же­ње пен­зи­о­не­ра) је­дин­стве­не у све­ту. Из­ја­сни­ле су се про­тив пен­зи­о­не­ра ко­је (фор­мал­но) за­сту­па­ју, и по­др­жа­ле дра­стич­не ме­ре про­тив сво­јих чла­но­ва. Раз­лог за та­ко сра­мо­тан, пер­верз­ни став мо­же би­ти са­мо је­дан: чу­ва­ње по­зи­ци­ја њи­хо­вих ру­ко­вод­ста­ва. ПУПС је у су­но­вра­ту, али ње­гов пред­сед­ник је на др­жав­ном кр­ми­лу, и то је је­дан од ап­сур­да ко­ји нас др­жи у ду­гом, те­шком бу­ни­лу. 

Мо­же ли се о све­му ово­ме го­во­ри­ти јав­но? Мо­же, на­рав­но, али све је ви­ше езо­пов­ског је­зи­ка, а све ма­ње про­сто­ра. Чу­ве­ни те­о­ре­ти­чар ме­ди­ја Мар­шал Ма­клу­ан, ре­као је да цен­зу­ра у ства­ри не по­сто­ји, и да се о све­му мо­же го­во­ри­ти. Осва­ја­ње сло­бо­де за­ви­си од спо­соб­но­сти да се она осво­ји. Ни­ко је не уде­љу­је, па ни во­ље­на власт. Али, ауто­цен­зу­ра је про­из­вод оправ­да­ног стра­ха. Са­ра­пин про­блем је већ ап­сол­ви­ран, а и Оља Бећ­ко­вић је оста­ла без мо­гућ­но­сти да ра­ди. На­дам се, са­мо при­вре­ме­но, ма­да, ко би га знао. Гар­си­ја Мар­кес, но­ви­нар, ми­сли да ин­фор­ма­тив­на кла­у­стро­фо­би­ја иза­зи­ва бун­тов­ни ре­флекс, јер не­ма дру­гог из­ла­за. Да­кле, ов­де ни­је реч о стра­ху ауто­ра, до­бро по­зна­јем и Ољу и Са­ра­пу, не­го о бри­зи чи­нов­ни­ка ко­ји их „уре­ђу­ју”. Од­мах се ту отва­ра­ју ме­ста за но­ви­нар­ске су­кла­те, при­у­че­не апо­ло­ге­те и сер­вил­не обо­жа­ва­о­це. 

На тај на­чин је цен­зу­ра, у ви­ду ира­ци­о­нал­не ауто­цен­зу­ре, спу­ште­на на нај­ни­жи мо­гу­ћи ни­во, на ко­ме о сло­бо­ди ме­ди­ја од­лу­чу­ју не­у­ки и не­пи­сме­ни, јер са­мо та­ко уме­ју да по­ка­жу сво­ју по­доб­ност и ода­ност. При­том, то ни­ко од њих не тра­жи, бар не у об­ли­ку зах­те­ва за кла­сич­ним га­ше­њем но­ви­нар­ског је­зи­ка. Али они упор­но ну­де то што има­ју, и ко­ри­сте кли­му ка­ко би што бо­ље унов­чи­ли сво­ју бе­зна­чај­ност. 

У ов­де овлаш опи­са­ном ам­би­јен­ту, пре­ми­јер до­би­ја при­зна­ња из ино­стран­ства за сво­је ре­форм­ске по­ду­хва­те, али се чи­ни да не­ма до­вољ­но до­бру по­др­шку сво­је стран­ке и ко­а­ли­ци­о­них ор­та­ка. Ње­го­ви по­боч­ни са­рад­ни­ци су без сна­ге да до­вр­ше, чак и да за­поч­ну сво­је по­сло­ве, и то је већ до­вољ­но ши­рок про­стор да пре­ми­јер стал­но до­ка­зу­је ка­ко све мо­ра да ура­ди сам. 

Он то на­рав­но не мо­же, јер то не мо­же ни­ко, али сам је ства­рао та­кав си­стем. Ма­да се, и по­ред не­ких ин­ди­ка­то­ра ко­ји се ну­де пу­тем ис­тра­жи­ва­ња и ути­са­ка, не мо­гу сло­жи­ти са ста­вом да је у Ср­би­ји реч о не­кој вр­сти „пле­би­сци­тар­не ти­ра­ни­је”. То јест, по­сто­ја­ња оног хи­бри­да, ко­ји ја­кој лич­но­сти да­је пра­во на све­вла­шће „по во­љи на­ро­да”. 

Та­кав си­стем ап­со­лут­не вла­сти, на­стао на те­ме­љи­ма љу­ба­ви ве­ћи­не, у су­шти­ни је нео­др­жив, јер је обо­жа­ва­ње во­ђе у Ср­би­ји те­шко од­ре­ди­во осе­ћа­ње. Ако нам уско­ро не бу­де знат­но бо­ље, емо­ци­је ће се уга­си­ти бр­же но што су пла­ну­ле. Да­кле, ако је ово у Ср­би­ји не­ка вр­ста же­ље­ног де­спо­ти­зма, тај си­стем је до­сто­јан сва­ког са­жа­ље­ња.

У све­му што иза­зи­ва не­са­ни­цу и де­пре­си­ју, са­зна­ли смо да је на­ша Ма­ри­ја­на Ми­ло­са­вље­вић по­кло­ни­ла те­шко обо­ле­лој при­ја­те­љи­ци бу­брег. Бо­жан­ски дар, вест због ко­је вре­ди жи­ве­ти.